SCENA IZ AUTOBUSA KOJA SE PREPRIČAVA: Milka Canić održala životnu lekciju, a muž pobjegao od sramote!

``Svakodnevni mir pronalazi u svom stanu na Vidikovcu koji je dobila od Kolegijuma Vojne gimnazije prije više od trideset godina. Okružen zelenilom, stan na vrhu solitera sa pogledom na Avalski toranj, uređen u njenim omiljenim bojama (plavoj i bijeloj) prepun je biljaka, umjetničkih slika i naravno knjiga koje se nalaze što u ormarima, što na krevetu, pa i na trpezarijskim stolicama.

Uredno poređani riječnici, enciklopedije i ostale knjige koje je ova zaljubljenica u književnost godinama kupovala zauzeli su tri velike police, a Milka se sjeća kako se zbog toga često sukobljavala sa suprugom.

-Jednom sam jedva namolila svog muža da usisivačem očisti kuću, pa kažem, hajde malo i ispod kreveta, a tu sam ja sakrila dva džaka knjiga, jer je on rekao:

``Kupiš li samo još neku knjigu, da znaš...`` Ja mu rekoh da su tu knjige i sjetim se istog trenutka, ali kasno. Onda je on meni rekao: ``E, pa, da znaš da ovo više neće moći!`` Međutim, došli smo do toga da sam ja svoju strast prema knjigama prenijela i na njega, pa je i on poslije počeo da ih kupuje.

I nakon 12 godina, koliko je prošlo od kada joj je suprug preminuo, Milki se u očima smjenjuju čas tuga, kada govori o teškim trenucima kroz koje je prolazila dok je bolovao, čas neka posebna radost dok se sjeća nezaboravnih godina proživljenih s njim. Sa suprugom Dragišom provela je najljepše trenutke svog života. Dobili su kćerku Katarinu i sina Tomislava, koji su sada zreli ljudi, uspješni u svom poslu i koji su im podarili unuke.

- Na televiziji sam počela da radim slučajno, na prijedlog prijateljice koja je bila spikerka na RTS-u. Ona me je jednog dana pozvala i pitala: „Hoćeš li ti Milka da dođeš malo da pomogneš u programu „Srbija danas“ kao lektor?“ Ja kažem da to nikad nisam radila, ustvari, jesam radila kao lektor ali ne kao televizijski i ne znam da li ću to znati.

„Znaćeš“, kaže ona i tako je to počelo. Poslije nje me je moj kolega Žika Čebić pozvao da radim u „Slagalici“, njemu sam isto tako odgovorila da ne znam da li ću to znati, jer je to teško i odgovorno da  se po čitav dan družite s knjigama. On kaže: „Hoćete, hoćete, ja znam da hoćete“ i sreća te smo moja urednica i ja našle zajednički jezik i ta saradnja je dobro počela i traje uspešno već dugi niz godina.

Mada mnogi misle da je zadatak Milke Canić, samo da sjedi u studiju i gledaoce „Slagalice“ pozdravi onim čuvenim „Dobro veče“, njen posao je mnogo složeniji, teži i odgovorniji.

„Ja sam onaj koji kontroliše sva pitanja od prvog do posljednjeg slova. Prvo moram da provjerim da li je to pitanje tačno, prije svega materijalno, zatim stilski, zatim jezički. Na snimanju vodim računa da sve protekne regularno, da neko ne bude obeštećen. Ako takmičar da drugačiji odgovor od onog koji mi imamo, ja zaustavljam snimanje sve dok ne provjerim da li taj odgovor može da se prizna. Postoje neke oblasti poput matematike i fizike gdje ja nisam jaka, onda zovem svoje prijatelje, saradnike, stručnjake, koji su moji supervizori. Ako se neko pitanje ponovilo ili nije tačno ja to skidam, pišem drugi, preformulišem. Nije baš jednostavno, jer svakog dana morate da budete novi, neobični, aktuelni, da zagolicate i dijete koje vas gleda i čovjeka od osamdeset godina koji iza sebe ima veliko iskustvo i znanje.``

Na pitanje zašto se gledaocima obraća samo sa „Dobro veče“ kaže da joj se taj pozdrav učinio kao najprikladniji.

- U početku bilo je samo da treba klimnuti glavom. Poslije je na zahtjev gledalaca trebalo da kažem po neku rečenicu i došli smo do toga da ja preuzimam ulogu voditelja, koji više nema šta da kaže ako ja kažem sve. Iako drži do pravila priznaje da ponekad nešto može da se izgovori nepravilno ukoliko to ima neki veći smisao, što ona i čini svaki put kada se obrati gledaocima. U želji da pozdravi sve ljude koji gledaju kviz, supervizor pogrešno akcentuje riječ „veče“.

- Ja nisam razmišljala o tome kako ću to reći, već sam jednostavno u jednom trenutku željela da sve pozdravim i kako ćete to da uradite, ako ne srdačno. Valjda je narod prepoznao tu moju želju, pa se dešava da se mladi prijave za „Slagalicu“ zato što žele mene da upoznaju, što mi je posebno drago.

Popularnost joj ne pada teško, jer je to nagrada za ono što radi. Kaže da nije imala lošeg iskustva u susretu s ljudima, ali da je velika sreća što ne koristi internet i nema vremena da gleda šta sve postoji s njenim imenom, jer joj smeta to što njeno ime koristi “ko stigne”.

- Čula sam za tu obradu pjesme, pretpostavljam da sam im odgovarala jer im je ime zvučno. Taj dio je nešto što ja ne prihvatam i što mi se ne dopada. Niko mene nije pitao da li sme moj lik da stavi na majicu, šolju, olovku, da napiše „Milkino kolo“. Novinari su ogromnim slovima pisali „Trubu svirka Canić Milka“, kada su neki mladići u Guči nosili majce s mojim likom. Neko na tome zarađuje, a ja za to nisam dala odobrenje i ljuta sam zbog toga.

I dok njen glas lagano vraća ustaljeno-smiren ton, otkriva nam da nije imala drugu opciju osim da se ismije do suza kada je vidjela fotografiju na kojoj ona kao majka drži u naručju “svog sina” svemoćnog Čaka Norisa. Lektor objašnjava kako je nekoliko puta pokušala da zaustavi zloupotrebu njenog imena i preko advokatske kancelarije opomenula jednog čovjeka srpskog porijekla koji je u Čikagu štampao takve majice, dok su ulični prodavci u Beogradu već obaviješteni da „legendarna“  Milka nije saglasna sa ovom prodajom.

- Kažu mi da u Bulevaru, na tom i tom mjestu, prodaju te majice i ja krenem tamo, nema. Onog trenutka kad me spaze oni to sklone. Moja sestra kaže da joj je jedan prodavac rekao: „Jao, nemojte da joj kažete, ona se mnogo ljuti.“ Pa, naravno da se ljutim, ne možeš to da radiš divlje, mora neko to da dozvoli.

Milka Canić se uvijek trudila da na život gleda sa pozitivne strane i s nadom da novo jutro donosi nove pobjede, te nije slučajno što je uvijek možete vidjeti nasmijanu i lijepo raspoloženu.

- Optimizam je sigurno jedna od mojih karakternih osobina. Uvijek i u najtežim trenucima, kada mi je muž bolovao od karcinoma, što je mnogo strašno, kada su mi umrli roditelji, pa brat, nalazila sam snagu da kažem: „Pa, ne, biće bolje! Sutra je novi dan, ne može ovako!“

Često sretanje sa jezičkim nepravilnostima i greškama u govoru ne uspijevaju da joj ubiju volju da doprinese očuvanju čistote srpskog jezika. Saglasno sa izrekom „Jednom profesor – uvijek profesor“, bivša profesorka srpskog jezika i književnosti često ukazuje ljudima na greške koje naprave u razgovoru. Takvo ponašanje ne nailazi uvijek na pozitivnu reakciju.

- Moj muž i ja smo se vozili autobusom 23 i jedna žena koja je sjedila iza nas rekla je ženi pored nje: „Moja je Jelena višlja od tvoje Milice“, a ja sam se okrenula i rekla: „Viša, kaže se viša, a ne višlja.“ Za mog muža je bilo šokantno da ja negdje na javnom mjestu ispravljam ljude. Pocrvenio je i izašao na sljedećoj stanici. Ja kažem: „Kuda ćeš?“, a on će:

„Kuda ću, idem napolje! Neću da me brukaš po autobusu.“ Tačno je da ja to radim svjesno, ali ponekad je to jače od mene.

Za Milku Canić, dok se bavila samo lekturom i korekturom, znali su njeni učenici i oni koji bi u nekoj knjizi pročitali njeno ime. Od kada je prisutna u medijima, od skoro ne samo na kvizu već i u reklami za jogurt, na ulici je zaustavljaju ljudi koji žele da se slikaju s njom, pozdravljaju, postavljaju razna, često šaljiva pitanja.

- Volim ljude, pa sam onda i u stanju da stanem da porazgovaram sa njima. Uvijek sam bila otvorena osoba za razgovor. Kada me mladi zaustave, ja sam tu ponovo u ulozi profesora. Pitam ih: „Aha, da čujem kakvi ste đaci? Kakve su vam ocjene? Šta imate iz srpskog? Šta ćete da studirate?“

(Kurir)