Kostas Parasiris (54), koji se sumnjiči da je u utorak na Kritu sa šest hitaca ubio najboljeg druga svog sina – Nikitu Gemistosa (21), rekao je da bi ispalio i 1.000 metaka u mladića, samo da ih je imao.
Veruje se da je motiv zločina to što Kostas nije mogao da oprosti Nikiti što je bio za volanom automobila koji je učestvovao u stravičnoj nesreći u kojoj je Kostasov sin stradao 2023. godine.
Ožalošćeni otac je tokom prethodnih godina više puta napadao Nikitu, zbog čega je imao i izrečenu zabranu prilaska.U utorak poslepodne sustigao je mladića nasred prometne ulice i izrešetao ga sa šest hitaca, nakon čega je seo u automobil i pobegao.
Tokom saslušanja u policiji njegove reči zaprepastile su i najiskusnije inspektore, pišu grčki mediji.
“Da sam imao 1.000 metaka, u njega bih svih hiljadu ispalio, ali imao sam samo šest”, rekao je Kostas na saslušanju.
Kostas je rekao da je pištolj poneo sa sobom jer je išao na parastos svog nećaka, nakon čega je imao “sudbonosni susret za mladog Nikistratosa kako bi odigrali dva kruga u vazduhu u čast sećanja na dete, kako je to uobičajeno u našem kraju”.
Međutim, kako je rekao, na parastosu se okupilo mnogo stranaca, pa na kraju nije pucao.
Želeći da opravda ubistvo mladića, rekao je da su njegovi postupci “uzrokovani osećajem da pravda nije zadovoljena”.
“Moj život je stao 20.10.2023. kada sam izgubio svoje jedino dete i jedinog sina. Svetlost života se za mene ugasila. Postao sam senka samog sebe. Više nije bilo razloga za život. Odustao sam. Spavao sam, ako bih ikad i zaspao, i budio se sa bolom zbog gubitka deteta.
Moj život je bio groblje – kuća – groblje i sudovi”, rekao je Kostas.
Rekao je i kako nije mogao da gleda kako najbolji drug njegovog sina, i dalje šeta slobodno nakon nesreće
“Dve i po godine, nažalost, nisam video nikakav napredak. Moje već opterećeno psihičko stanje pogoršala je i činjenica da se pomilovana osoba slobodno šetala bez ikakve kazne, čak nije ni pokrenut krivični postupak protiv njega ni za kakvo krivično delo”, nastavio je Kostas, koji je tvrdio da ga je Nikitas nakon nesreće mnogo puta, kada bi ga sreo na ulici “ismevao i rugao mu”.
“Pravio je neke okrete i manevre, prolazio je ispred moje kuće, puštao je glasnu muziku, dok su me i on i njegova porodica, umesto da mi na neki, čak i simboličan način, izraze podršku, lažno optuživali da sam na njih navodno pucao ispred njihove kuće, što nije istina”, tvrdio je Kostas.
On je rekao da nijedna pravda, ni od Boga ni od čoveka, ne bi vratila njegovog sina Jorgosa.
“Moj Jorgosa, moju snagu, moj smeh. Moje stanje se stalno pogoršavalo, što je rezultiralo time da u poslednje vreme nisam sklopio oka najmanje 10 dana”, rekao je.
“Plakao sam neprestano jer se približavao dan Svete Irine, na koji je, pre devet godina, dete mog rođaka Konstantinosa nepravedno izgubilo život u saobraćajnoj nesreći, na istom mestu gde je skončao i moj jedini sin, u isto vreme kada i moj sin i koji je sahranjen u istom grobu kao i moj sin”, rekao je osumnjičeni za ubistvo mladića.
Pričao je i kako je svom pokojnom sinu dao ime Jorgos u čast svog pokojnog rođaka Jorgosa Varocisa, koji je takođe poginuo u saobraćajnoj nesreći 1990. godine ispred ulaza u aerodrom u Iraklionu.
Govoreći o danu ubistva, rekao je da je Nikitisa na ulici “sreo sasvim slučajno” i da je mislio da mu se mladić ponovo ruga.
“U tom trenutku sam izgubio tlo pod nogama, crne mrena je prekrila moj već onako preopterećen i bolestan um. Bio sam zbunjen, u stanju paranoje, delirijuma, psihički sam bio loše… Onda je to stanje zamenio stravičan bes, toliko jak da mi je blokirao zdrav razum. Da nisam ni bio svestan, uleteo sam u automobil i krenuo za njim. Umesto da ode, on je izašao iz kola i napao me, šutnuo me”, tvrdi Kostas.
Upitan zašto je ispalio šest hitaca, rekao je da je u tom trenutku pod naletom stravičnog besa, ljutnje i ogromne tuge koja ga je preplavila izvukao revolver i pucao u Nikitisa.
“Ne sećam se ni koliko puta sam pucao…dok ga nisam ubio”, rekao je Kostas.
Insistirajući na “zamagljenom umu” kako bi opravdao ubistvo, 54-godišnjak je takođe rekao: “Na njegovom licu u tom trenutku nisam video ništa osim ubice svog sina. Nisam to bio ja. Osim toga, pravi Kostas je odavno bio izgubljen. Nisam rukovodio sobom, svojim mislima i ponašenjem. Crni veo mi je prekrio um. Jedino čega se jedva sećam jeste da je u tom trenutku moja žena vrištala ‘NEMOJ, KOSTASE, NEMOJ’ i plakala, čupajući kosu u autu. Šta god da sam radio, radio sam a da nisam mogao da definišem sebe, preplavljen oštrim osećanjima besa, negodovanja, ljutnje i istovremeno razočaranja zbog ironije koju je pomilovana osoba pokazala tokom vremena, inercije i opšteg kašnjenja sistema, kao i zbog njegovog ponašanja koje je neposredno prethodilo mom činu. Bio sam lud…”, rekao je Kostas.
(Telegraf.rs)
