Dešavalo se da budem gladan, žedan, da spavam u šumi, na otvorenom, i po kiši… Nekoliko puta smo prelazili rijeku i bili mokri do vrata. Smrzavali se i jedva čekali jutro, da grane sunce, ne bi li se malo ugrijali… Bio je to težak put od tri mjeseca, prisjeća se za Kurir Sami Rasouli (22), mladić rodom iz Irana koji je kao petnaestogodišnjak, u julu 2016. godine, iz ratom zahvaćenog Avganistana krenuo put Evropske unije!
Na tom putu od oko 5.500 kilometara bilo je mnogo prepreka, straha, poteškoća. Srbija mu nije bila ciljna zemlja, ali ovdje je ostao zbog gostoprimstva i topline koju je osjetio. Stigao je kao dijete bez roditeljske pratnje 2016. godine. Na put ka sigurnom i boljem životu krenuo je sam – otac, majka, dva brata i tri sestre vratili su se iste godine iz Avganistana za Iran.
Oni se nisu slagali s tim da dođem sam, ali ja sam to morao da uradim. Mi smo inače iz Irana, a neko vrijeme smo živeli u Avganistanu, ali tamo se nismo osećali sigurno zbog cele situacije. Moja porodica se vratila u Iran, a ja sam krenuo ka EU. Generalno, taj put je bio težak, nije to kao kad sedneš u avion i doputuješ – priča za Kurir Sami.
Ušteđevinu mu uzeli krijumčari
Dva meseca proveo je u Turskoj, nešto manje od mesec dana u Bugarskoj, nakon čega je stigao u Srbiju. Sami je bio u grupi sa još dvadesetak ljudi u kojoj je bilo i dece i odraslih. Krijumčaru je platio 5.000 evra, od ušteđevine roditelja koju je dobio pred polazak.
– Čovek koji nas je vodio je sve organizovao, ali oni nas nisu forsirali za novac, nisu bili grubi prema nama. Čuo sam da krijumčari ucenjuju za novac, ali ovde nije bilo tako. Platiš da te vodi, ako ne platiš, kaže ti doviđenja! Jedan organizuje, drugi te vodi, treći te čeka negde… Nisam imao problema i neprijatnosti s tim ljudima – kaže Sami, koji se zato priseća surovosti samog putovanja duž dugačke rute, koju je većim delom prepešačio.
Često smo bili gladni, spavali smo pod otvorenim nebom, a između Bugarske i Srbije smo mnogo pešačili po velikim vrućinama. Putovali smo i noću i nismo smeli da palimo svetla na telefonu, pa se dešavalo da neko padne i polomi ruku ili nogu – priča Sami.
Najteže mu je bilo da spava na otvorenom, a sad mu teško pada neizvesnost, s obzirom na to da čeka odluku Upravnog suda o statusu. Sami je tražilac azila, a sud bi trebalo da mu odobri izbeglički status ili supsidijarnu zaštitu.
Traži azil
– Voleo bih da ostanem ovde. U Bugarskoj smo živeli u kampu nekoliko nedelja, tamo su pravili neke čudne izraze lica kad bi nas videli, nisu bili baš prijatni, a ovde je drugačije. Do sada mi se nije desilo da mi neko nešto loše kaže. Nakon što sam stigao u Srbiju, neko vreme sam živeo u kampu u Krnjači. Završio sam osmi razred OŠ “Branko Pešić” u Zemunu, a zatim i Srednju školu za dizajn tekstila. Nakon toga sam polagao prijemni i upisao fakultet. Jeste bilo teško, ali bitno je da sam uspeo. Upisao sam odsek za moderno odevanje, sad sam treća godina. Tokom školovanja nisam imao problema, neko je želeo da se druži sa mnom, neko ne – kaže Sami i nastavlja:
– Imam ovde neke prijatelje iz srednje škole, a neke sa fakulteta. Lepo su me prihvatili i družimo se.
Njegovi roditelji su bili ponosni i srećni kad im je javio da je uspeo da upiše željeni fakultet. Cilj mu je da ga završi i da radi kao modni dizajner.
– Oduvek sam to voleo, imam neke kreacije koje sam sašio.
Emotivni razgovori
Nedostaje mi porodica
Sami svoje najmilije nije video uživo sedam godina jer on ne može kod njih, a suviše je komplikovano da oni dođu u Srbiju.
– Nedostaju mi… Komplikovano je sve to, a oni ne mogu da dođu ovde. Nemam pasoš i generalno ne mogu ni ja da odem kod njih. Trenutno sam tražilac azila, to je sve u postupku, i nadam se da ću dobiti status izbeglice. Čujemo se uveče putem video-poziva, a nekad su to veoma emotivni razgovori – setan je on.
Ovaj vredni mladić je izuzetno talentovan, a bio je i jedan od najboljih đaka među decom bez pratnje. On je i korisnik stipendije DAFI nemačke vlade (Fond “Albert Ajnštajn”). Organizacija “Jesuit Refugee Service” mu je obezbedila stan, pokrivaju mu i račune, a od njih dobija i hranu. Dok nije dobio DAFI stipendiju tj. do prve godine fakulteta, UNHCR mu je novčano pomagao, plaćali su mu deo životnih troškova – školski materijal i knjige, pripremu za fakultet, potrepštine.
kurir.rs
