Devetočlana porodica Zorana Stojanovića iz sela Bosce kod Kosovske Kamenice za desetak dana će se useliti u višespratnicu, godinu i tri meseca nakon što im je sled kvara na elektro-instalacijama u potpunosti izgorela kuća.
Novi krov nad glavom dobiće zahvaljujući članovima Udruženja “Srbi za Srbe”.
NAJČITANIJA VIJEST:
Zdanje i, kako Zoran kaže, topli dom je ispunjenje njegovih snova jer će ponovo sa svoje osmoro dece živeti u svom domu skromno, trpeći i odručući se a sve zarad školovanja dece i lečenja male Nataše koja boluje od teškog oblika cerebralne paralize.
Hvala ljudima to je jedino što mogu i znam reći jer da nije bilo dobrotvora moja deca bi, iako trenutno stanujemo u kući mog ujaka, bili beskućnici jer niko ne želi niti hoće da izda kuću višečlanoj porodici a razlog više je bolesna moja mezimica Nataša – izgovara Zoran, koga je žena Nataša napustila pre nešto više od tri godine i preudala se u selo Mogila kod Kosovske Vitine.
Deca spavaju u majušnim sobama, krajnje skromno opremljenim.
Očekuju Stojanovići, kako su im kazali iz Udruženja, da će im kuća biti opremljena nameštajem i da će na dan useljenja uz ključeve dobiti pokućstvo i namirnice za minimum mesec dana. Ipak, kako dodaje Zoran, pokućstvo koje nije izgorelo, će čuvati jer se nada da će jednog dana obnoviti izgorelu kuću.
Zoran ističe da se sa ponosom sam stara i na put izvodi svoje “siročiće” pošto ih je mama Nataša, kako veli, ostavila a da glavu nije okrenula niti je posle preudaje posetila decu ili bar pitala za njih.
Poručila je, dodaje Stojanović, da bi htela da dođe da vidi novu kuću ali su joj deca odgovorila da im više na oči ne izlazi jer ih je ostavila kada im je bilo najteže. Onda kada su živeli isključivo od pomoći Narodne kuhinje i mleka od dve krave koje Zoran čuva uzimajući pod zakup napuštene livade po selu Bosce.
Uspeo je Zoran, kako ističe, da zbog dece sačuva “to malo mozga što mu je ostalo”, noseći se sa bolešću male Nataše.
- Bog nas je pogledao.Eto najstarija Jelena se kao medicinska sestra zaposlila u Zdravstvenom centru u Gnjilanu što nam mnogo znači zbog Natašinog lečenja. Jer, sva deca kao i ja, ne damo Natašu da nam smeste u neki dom, pa makar prosjačili – dodaje Stojanović.
Kaže da je ponosan na Jelenu ali ništa manje ni na bliznakinje Maju i Anu, Ivanu ,Milicu, Kristinu, te petogodišnjeg Miloša i posebno na Natašu, zbog koje, kako kaže nema noći a da suze krijući ne lije.
Znaju Stojanovići i njihov otac da bi teško opstali da nije ljudi dobre volje, pošto, kako ističe Zoran, uz redovne obroke iz Narodne kuhinje, ne prođe mesec dana a da na njihov račun ne legne uptala donacija ljudi velikog srca iz celog sveta.
Zoran će nastaviti, u šta se zakleo i u crkvi, da sa svojih deset prsta “rmba” ne stideći se bilo koje vrste posla, samo da bi decu prehranio i izveo na put i uz to će kako reče čim se useli u novi dom redovno će kontrolisati ispravnost električnih aparata.
(Telegraf.rs/N.Zejak)
