Jedina sigurna stvar u životu je smrt, ali za jednog čoveka činilo se da ona nikada neće doći – jer je proveo 10 meseci u komi. Prolazeći kroz hronične bolove i, kako kaže, “neizmernu dosadu”, 27-godišnji Džejk Hendel molio se da mu se život što pre završi – sve dok jednog dana nije čuo medicinsko osoblje kako planira da mu isključi aparate za održavanje u životu.
Govoreći u podkastu “We’re All Insane” (Svi smo mi ludi), Džejk je objasnio da je jedini preživeli sa izuzetno retkom bolesti mozga nazvanom ATPL.
NAJČITANIJA VIJEST:
Takođe je jedan od retkih koji se oporavio od “locked-in” sindroma ili sindroma zaključavanja, stanja koje se često pogrešno tumači kao koma. Prošle godine je za Ona.rs Hauard Viks opisao kako je živeti sa tim sindromom, taj intervju možete pročitati ovde.
Godine 2017, Džejk je bio tek venčan i radio kao glavni kuvar. Bio je slika jednog zdravog momka sposobnog za sve. Međutim, jednog dana je primetio da se oseća čudno – gubio je ravnotežu i nekontrolisano skretao dok je vozio. Njegov glas je postao piskaviji, a ljudi oko njega su primećivali da se “ponaša čudno”.
“Sećam se da sam hodao po hodnicima svoje kuće i morao da se pridržavam za zidove”, ispričao je. Nakon dve nedelje ovakvih simptoma, otišao je u hitnu pomoć. Njegova sada bivša supruga je lekarima pustila glasovnu poruku koju joj je ostavio.
“Čuli su potpuno drugačiji glas,” objasnio je, “Primljen sam sa simptomima sličnim moždanom udaru i odmah su mi uradili hitan MRI snimak.”
Tada je još mislio da će se vratiti kući sa nekim lekovima. Međutim, život mu se zauvek promenio.
“Ujutru sam se probudio, a oko mene je bilo osam lekara sa ozbiljnim izrazima lica. Rekli su mi: ‘Žao nam je, imate još šest meseci života. Imate izuzetno retku bolest mozga.'”
Lekari su mu objasnili da će u prvom mesecu izgubiti sposobnost hoda, a posle dva jedva podnositi sedenje u invalidskim kolicima.
“Treći i četvrti mesec – biću prikovan za krevet, izgubiću sposobnost da jedem, gutam i govorim. Petog meseca – upašću u komu, što je četvrta faza bolesti, i najverovatnije ću umreti.”
Sve njihove prognoze su se obistinile – ali u poslednjoj fazi, Džejk je prkosio svakoj statistici.
“Bio sam na respiratoru, sa cevčicom za hranjenje i svim mogućim aparatima,” rekao je. Početkom novembra više nije mogao ni da govori, ni da trepće. Medicinsko osoblje je prestalo da komunicira s njim.
“Dve medicinske sestre su radile na meni, i jedna je drugoj pričala o neugodnoj šemi iz prethodne noći. Iznutra, bio sam isti čovek – sa istim smislom za humor – pomislio sam: ‘Ovo je najbolja stvar koju sam čuo mesecima. Jedva čekam kraj priče.'”
Ali kada je druga sestra upozorila da ne treba to da priča pred pacijentom, koleginica je rekla: “Ne brini, ne može on da te čuje – ionako je moždano mrtav.”
“To je bio prvi put da sam saznao kako me vide. Pomislio sam: ‘S**nje, misle da sam moždano mrtav.'”
Usledila je panika, uz emocionalni i fizički bol. Ali Džejk je odlučio da “pametno iskoristi vreme” – rešavao je matematičke zadatke, sećao se geografskih prestonica, i prisećao se detinjstva.
“Minuti su trajali kao sati, sati kao dani, dani kao meseci, meseci kao godine.”
Jednog dana, čuo je medicinsku sestru kako njegovoj tadašnjoj supruzi govori da mu je ostalo još samo nekoliko sati života.
“Žao nam je, ali vaš suprug neće dočekati Božić. Moramo razmisliti o isključivanju aparata”, bile su reči koje su izgovorene u bolničkoj sobi gde je ležao Džejk – prisutan, a zaključan u telu.
Iako je poželeo smrt ranije, u tom trenutku je, kako navodi, zavapio u sebi:”Ne, ne radite to. Ja sam ovde!” Preživeo je Božić i premešten je na drugi odeljak jer nije umirao, ali se ni nije oporavljao. Jedna sestra mu je dolazila svakog dana, pričala mu o svom danu i čak mu pevala operu. Druga je stavljala ruku na njegove grudi i govorila da će sve biti u redu.
Njegov bol je bio nepodnošljiv – bešika mu je pucala, telo kao u škripcu, koža i nokti su ga boleli, a na najmanji dodir osećao je jak bol. U jednom trenutku, pomislio je da je konačno umro – sve je utihnulo, a onda je nastupio sve jači zvuk brujanja, dok su glasovi nestajali.
“Kada su glasovi potpuno nestali, bol koji me mučio mesecima počeo je da nestaje. Pomislio sam: ‘Ovo je smrt.'” Ali ubrzo se ponovo probudio – i bol se vratio.
NAJČITANIJA VIJEST:
Ševko Ćorović: Žena mi je bila bolesna, brinuo sam o njoj, a kad je ozdravila, ostavila me je
Onda, tokom vizite, jedan doktor je primetio da se pomera.
“Rekao je: ‘Ej, da li ste to videli? Pomera se!'”
Kolege su bile skeptične i govorile da je to samo refleks, ali lekar je prišao i rekao: “‘Ako možeš da me čuješ – uradi to ponovo.'”
“Znao sam da je to moja jedina šansa. Napregao sam telo kao da dižem 250 kg na benč presu.” Uspelo je – njegov status se promenio, i dodeljena mu je terapija za neverbalnu komunikaciju.
“Mislim da je on tu unutra,” rekli su lekari. Počeo je da komunicira izbacivanjem jezika za “da” i treptanjem za “ne”. Obučili su ga i za komunikaciju putem tablice sa slovima, i posle 10 minuta uspeo je da napiše poruku koju je želeo mesecima: “Mogu da vas čujem.”
To je bio početak duge, četvorogodišnje rehabilitacije. U decembru 2020. prebačen je u 24-časovni centar za negu u rodnom Bostonu. Danas uči da hoda pomoću štapa. Godine 2022. osnovao je kompaniju Ahoi, koju opisuje kao “Google Maps, Waze i Yelp za ličnu pristupačnost”. Lekari još ne mogu da objasne zašto je Džejk preživeo, dok drugi nisu. On navodi istraživanja koja pokazuju da je “skrivena svest” češća nego što se misli:
“Istraživanja pokazuju da je 30% ljudi u komi zapravo svesno, priča sa sobom i vrišti iznutra – baš kao što sam ja mesecima.”
VIDEO POGLEDAJTE OVDJE.
(Ona.rs/TheSun)
