“Ljudi koji su izgubili svoje najbliže i svoju decu, znaju koliko to boli”
U tradiciji ovih prostora duboko je utemeljeno i dalje u praksi primenjeno stanovište da je žena stub koji nosi ne samo kuću i porodicu, već i sve probleme sa kojima se uža i šira porodica suočava. Nosila je svoje i tuđe probleme prvo na krhkim dečijim leđima, zatim i kao odrasla žena. Jedini muškarac na kog je mogla da se osloni, umro je od leukemije 15 dana nakon dobijene dijagnoze. Ostala je sama da se bori za svog petogodišnjeg sina koji je kidnapovan. Njoj kao stubu porodice ostavljene su mnoge stvari u amanet a ona najvažnija je da nikada ne odustane od svoje borbe.
NAJČITANIJA VIJEST:
Ovo je najbogatija poduzetnica u BiH sprema novu veliku investiciju
Tako snažna i emotivna, žena nestvarnog glasa, dostojanstvena u svom bolu, onako kako samo Crnogorke znaju, otkrila je u emisiji “Neispričano” da se protiv svega čovek sam može boriti i da samo Bog može da sudi i pomogne da se nada i vera nikada ne izgube, Jasna Šćepanović, pevačica, bila je gost na Kurir televiziji.
Jasna je od najranijeg detinjstva borac uz brata i sestru i roditelje. Živela je u jednoj srećnoj i harmoničnoj porodici gde su se poštovale prave vrednosti, one crnogorske, rođena i odrasla u Kolašinu. Ali, ako se gleda sa današnje distance, nije to bilo lako detinjstvo ni lako odrastanje.
- Pa nije bilo lako iz prostog razloga zato što smo mi morali da odrastemo pre vremena. Morali smo da se suočimo sa nekim najtežim borbama kroz detinjstvo i da se pomirimo sa činjenicom da koliko god roditelji bili uz nas, da nikada nismo mogli od njih da čujemo bilo koju reč. Odrasli smo jako srećni i jako ponosni na svoje roditelje jer su nam pružili maksimum od sebe, izgurali smo nekako. Neko je izgurao, neko nije.
Jasnini otac i majka su gluvonemi, odrastajući pored gluvonemih roditelja, Jasna je naučila znakovni jezik i na taj način se kroz najlepše emocije izražavala prema svojim roditeljima.
Bilo je jako teško kasnije, dok smo odrasli u malo zrelije ljude, dok smo bili deca, mi to nismo osećali, jer smo imali punu pažnju i punu podršku i veliku ljubav od strane njih i od kompletne porodice. Ali kako to biva, onog momenta kad smo se ja i moj brat ostvarili u ulozi roditelja shvatili smo koliko smo u suštini bili nesrećni od onog momenta kad smo shvatili da mi našoj deci možemo da pružimo i usmeno i pismeno bilo kakav vid komunikacije. Mi smo bili uskraćeni za to neko usmeno obraćanje naših roditelja. Tako da čovek nekad nije svestan nekih stvari, tek kasnije vreme pokaže u stvari koliko smo mi u dubini duše patili za tim nečim, nismo mogli to da ostvarimo. To je bio period kad smo shvatili da smo mi roditelji i onda smo se našli u koži naših roditelja.
Jasna se i kroz svoj lični i profesionalni razvoj okretala najviše svojoj bazičnoj porodici, svom bratu, sestri i roditeljima. I pokušavate čak i u poznim godinama vaših roditelja da pronađete uslovno rečeno izlečenje. I negde kroz razgovor sa jednim stručnjakom ipak je odlučila da tim putem ne ide zato što bi to mnogo toga promenilo.
- Iskreno smatram da su sve moje borbe nastale jednostavno kao neka uvertira u sve ono što će da mi se desi. Neočekivano, prvo smrt mog brata, onda i sve pre toga. Borba za sina i tako dalje. Mislim da sam svoju snagu naučila od pokojne babe, sa očeve strane. Gledala sam, od kako je čelom pala na zemlju, ona se mučila. Ona je sama svojih sedmoro braće i sestara podigla jer je bila najstarija i ja sam nekako uz nju i odrastala i naučila da se borim i da nikad ne odustajem i koliko god bilo teško da se jednostavno ne predajem i eto hvala joj na tome ovaj. Čovek mora da prevaziđe sve poteškoće u životu, ma koliko bilo teško. Mnogo je teško ići napred, ali ne treba odustajati. Valjda smo rođeni da se borimo.
Retko ko u krvi ima takvu genetiku, takvo dostojanstvo i takvu želju za borbom i retko ko tako dostojanstveno nosi toliku bol. Jasna je odrasla jako mlada, jer je i sama morala da se brine o svojima i onda je nekako sudbina pomešala karte da njih troje razdvoji.
Mislila sam da ne može ništa da me poremeti od onog momenta kad je moj sin nasilno oduzet od mene. Ali, kada se moj brat razboleo, meni se čitav svet srušio. Zato što smo bili razdvojeni godinama. Ja sam živela u Istanbulu, radila. Bila sam neko ko je mogao da izdrži bez telefonskog poziva i par meseci. Bila sam toliko drugačija, jaka, svoja. Išla sam glavom kroz zid. Onog momenta, kad sam saznala da je moj brat bolestan. Ja sam shvatila da je to nešto što je mene za čitav život promenilo i nešto što je mene potpuno slomilo i nešto posle čega ja nikada neću biti ista. Brat mi je bio baš veliki oslonac. Znali smo da se ne čujemo i po par meseci jer jednostavno tako život nametne neke situacije. Imao je skladan brak i sve to i niko nije mogao da nasluti šta može da se desi. Gledam moju majku i kažem šta je ona Bogu zgrešila, kada joj iz usta nikad nije izašla prljava reč, niti je mogla da izađe – kaže Šćepanovićeva i dodaje:
Na Božje odluke mi ne možemo da utičemo i ne možemo da se bunimo. Pitala sam se da li je njega Bog spasio nekog većeg greha. Tražila sam odgovor zašto i zbog čega. I onog momenta, poslije njegove smrti, kada sam svoje zdravlje baš dovela u ozbiljno pitanje, kada sam dobila hiljadu i jednu komplikaciju zdravstvenu, rekla sam da je najbolje da se zaustavim na tome, da ne tražim odgovore, jer ako se ja razbolim i ako ja padnem, onda smo svi pali. Njegova deca ne smeju da dožive ni jedan posto mog detinjstva i ne smeju da dožive ni jedan posto neke oskudice kada je u pitanju odrastanje. Želim stvarno da pamte najljepše trenutke. Preteško je to. Samo znaju ljudi koji su izgubili svoju decu i ljudi koji su sahranili svoje najbliže. Oni najbolje znaju koliko to boli i koliko to nikad ne može nikad, nikad, nikad da prođe.
Brat ima troje dece o kojima brine Jasna sa svojom snajom. Ona ima svoje dete, petogodišnjeg Denisa. O kome nažalost ne može da brinete o njemu zato što je oteto. Dete je prešlo granični prelaz sa Severnom Makedonijom, bez njene saglasnosti. Sa partnerom je u tom trenutku bila u vanbračnoj zajednici.
Ja sam u više navrata pričala o toj situaciji. Ne želim da sebe promovišem i da pravim svoje ime na skandalima, daleko od toga. Spremna sam po svaku cienu i da ostavim ovaj posao samo da moje dijete bude pored mene. Moj Denis je tada imao dve i po godine kada je njegov otac došao da ga uzme. Napomenuću da to nije prvi put da je on boravio kod njega. Imali smo problem pre toga gde nije želeo da ga vrati, ali je tada imao moju pismenu saglasnost za boravak od četiri nedelje.Ta veza nikada nije mogla da uspe, prvo zato što nismo bili jedno za drugo nikada, ali eto, desila se ta neka privremena ljubav. Nije bilo podrške, nije bilo razumevanja i ja sam odlučila da krenem svojim putem. Nastali su problemi do te mere da je on meni uvek pretio sa našim sinom. Jedne prilike je i tražio da mu ja potpišem saglasnost da bi naš sin imao makedonsko državljanstvo. Ja nisam pristala na to. Odnosi su stvarno bili zategnuti do te mere da ja nisam želela ni da mu se javim na telefon. Pre toga, desila se situacija kada nije hteo takođe da ga vrati. Ja sam tada morala sve prijave protiv njega da povučem, bila sam ucenjena od njegove strane da sve prijave, jer nije želio da ga vrati – kaže Šćepanovićeva i dodaje:
NAJČITANIJA VIJEST:
Bila sam prinuđena da kompletan taj slučaj koji sam predala i advokatu i policiji poništim, da bi on vratio Deniza. On ga je tada vratio i ja sam odahnula i rekla da neću Denizu produžavati pasoš iz bojaznosti da ga on ne povede. Nakon nekoliko meseci, opet je želeo da vidi Deniza i da ga vodi u Kolašin. Deniz je taj dan plakao i nije hteo da se razdvoji od mene. Ta slika je meni pred očima i Bog zna koliko će godina to da mi bude pred očima. Ja sam njega spakovala, ne znajući da više nikad neću moći da ga vratim u Crnu Goru. Tog dana sam doživela i gušenje, mislim da je to taj majčinski instinkt. Imala sam osećaj da će se nešto loše desiti. Pokušala sam da ga dobijem na telefon, treći put sam pokušala da ga pozovem, ali vidim da sam blokirana. Poslao mi je videosnimak gdje je rekao da ne tražim više Denisa, da je Denis tu gde treba da bude i da mogu da zaboravim na svoje dijete. Ja sam bila bukvalno polumrtva. Pala sam u nesvest. Ne znam koliko sam bila u nesviesti. Kada sam se probudila bilo je šest policajaca ispred mene i inspektor koji mi je rekao da ispričam sve. Od tada počinje moja borba, čak mi ne dozvoljava ni da čujem moje dete.
Kurir.rs
