Humoreska: Obdžekšn, vaša milosti!

-Zijademe, zovnem malog komšiju, dečka od nepunih 14 godina, bi li sa mnom malo u šetnju?

Nisam treb'o dvaput zvat' nejako dijete. Dok sam se ja obuk'o, on je već brzinom munje sletio pred haustor. Sa maskom i rukavicama. Po propisu.

-Đe ćemo, pita me. Smijemo li?

-Ne beri brigu, ako ko bude pravio problem, ti samo tišu mišu, ja ću govorit...

Odšetali smo dobru turu i kad smo htjeli nazad, neko nas iza leđa prozva.

-Alo, drugari, samo malo...

Okrenem se, policija. Dvojica. Traže dokumenta, dam ličnu, a za Zijadema kažem da je maloljetan.

Onda standard priča. Znate li da postoje mjere i zabrana? A vi poveli još i dijete.

-Mi smo obadvojica regularni, ne spadamo uopće u one koje propisi navode.

-Kako? – nije bilo jasno policiji.

Pokušam da objasnim, al' bez uspjeha. Kažu, idete na sud. Zapravo, samo ti. Bujrum, rek'o sam.

-Kako ćete se branit'? –pita me sudinica- imate li odvjetnika?

-Nemam, braniću se sam, s tim što molim ovaj Sud da mi potvrdi imam li u tom slučaju sva prava koja koriste odvjetnici na sudjenju.

-Naravno, imate.

Policajac kao svjedok optužbe iznio je svoje. Tvrdio je kako mi je pokušo' objasnti da oni preko 65 i oni ispod 18 ne mogu kako hoće, moraju se držat mjera i preporuka. A mi kontra.

Onda sam ja doš'o na red.

-Hoćete li ispitati svjedoka optužbe? –pitala je sudini ca.

-Naravno, obrana poziva gospodina policajca koji je svjedočio ispred optužbe protiv mene.

-Gospodine, pit'o sam ga ustavši sa stolice u stilu onih pravih advokata, kažite tačno ovom Sudu šta ste mi rekli tog inkrimisanog dana.

-Upozorio sam vas da ste preko 65, a dečko s vama ispod 18, te da kao takvi kršite mjere.

-A šta sam vam ja rek'o?- pit'o sam.

-Da niste preko 65, nego preko 75 i da automatski ne spadate u kategoriju onih preko 65, a i dečko da ne spada u one ispod 18, jer nema ni punih 15, znači on je ispod 15.

-Gospon policajac, obratila se sudinica svjedoku, jeste li optuženom rekli da iako stoji preko 65, on takođe spada...

-Obdžekšn, vaša milosti, prekinuo sam je, vi navodite svjedoka!

-Ovo je neopoštivanje suda! – razljutila se sudinica. Otkud vam pravo da tako govorite u ovom sudu?

-Vi ste mi ga dali maloprije kad sam pit'o imam li prava kao i svi drugi advokati, obzirom da sam sebe branim!

-Nastavite! –progutala je knedlu.

-Sjetite se dobro, obratio sam se ponovo policajcu, jasno sam vam rekao da nisam preko 65, nego preko 75 i da automatski ne spadam u one preko 65.

-Jeste, ali...

-Nemojte mi nikakvo ali, gospodine, kažite ovom Sudu jesam li ja preko 75?

-Jeste, ali i to je preko..

-Gospodine, jeste li se iz moje osobne karte uvjerili da sam preko 75? Da ili ne?

-Da.

-Odlično. Da vidimo još jednom šta kaže propis? Molim vas, držimo se činjenica! Evo vam isprintani propis iz medija pa molim da ga glasno pročitate.

Uzeo je papir i počeo da čita. Onda sam ga prekinuo.

-Molim vas, sad kažite koje cifre su date u propisu i koje ste upravo pročitali?

-Preko 65 i ispod 18.

-Jesam li ja preko 75, a mali Zijadem ispod 15? Molim samo da ili ne, nećemo se igrati suda!

-Da.

-Časni sude, nemam više pitanja. Tražim za sebe i malog Zijadema oslobadjajuću presudu.

I kad se sudinica nakon kraćeg vijećanja sa suradnicima spremala da obznani oslobadjajuću presudu, a koju bi drugu, nešto me klepnulo po glavi i probudilo iz dubokog, sadržajnog sna. Kud baš sada!

-Hajde, ustaj, ti se pravo uspav'o, prošlo je 9, a ti danas imaš slobodu od 9 do 13 sati. Iskoristi to! – derala mi se suprug na uši. A valja i nešto nabavit' za kuću.

-Obdžekšn! – pokuš'o sam prosvjedovati.

-Obdžekšn, je li? E, biće tebi obdžekšn ako iz ovh stopa ne odeš u granap. 'Ajmo, brže malo!