Finalista muzickog takmicenja “Zvezde Granda” Zoran Petrovic Zole od samog starta je privukao paznju kako clanova zirija, tako i publike. Ovaj skroman, a talentovan pevac otkrio svoje iskustvo sa najvećom muzičkom produkcijom koja je iznedrila nove muzicke nade:
– Iskustvo je za mene bilo pre svega škola i velika privilegija. Od prvog kruga do danas upoznao sam divne kolege, stekao nova znanja i savladavao scene na kojima su stajali najveći. Svaki nastup je nosio drugu lekciju – o pevanju, o scenskoj energiji, ali i o skromnosti. Za ovakve trenutke se živi i radi, a najveća nagrada je podrška publike koja me prati od samog početka.“
Gotovo u svakom krugu ste dobijali svih šest glasova, što je retko. Kako se osećate kada neko iz žirija ipak ne glasa ili vas iskritikuje?
– Iskrena kritika je poklon, jer te tera da budeš bolji. Kada jednoglasno prođem, naravno da sam ponosan, ali kad se pojavi neko ‘crveno svetlo’, to doživim kao dodatnu motivaciju. Ne mogu se svi dopasti svima uvek, a raznovrsnost mišljenja žirija daje širinu takmičenju. Zahvalan sam i za pohvalu i za sugestiju.
Smrt Saše Popovića bi, hipotetički, bio veliki udarac za Grand-kako ga vi pamtite?
-Saša Popović je simbol Granda i šou-biznisa na ovim prostorima. Pamtim ga kao čoveka čiji su entuzijazam i vizija otvorili vrata mnogim mladim pevačima. Njegova energija je podsticala sve nas da damo maksimum. Nadam se da će njegova nasleđe, kada dođe vreme, nastaviti da inspiriše nove generacije.
Zašto ste, umesto Dragana Stojkovića Bosanca, za mentora odabrali Mariju Šerifović?
– Gospodina Stojkovića izuzetno cenim, ali bliskost s Marijom osetio sam već pri prvoj saradnji. Ona je vokalni perfekcionista i neko ko razmišlja orkestralno – a meni, kao nekome ko svira više instrumenata i bavi se produkcijom, takav pristup savršeno odgovara. U njenom timu dobijam izazove koji me guraju dalje, dok i dalje ostajem u odličnim odnosima sa svim članovima žirija, pa i Bosancem.
Verujete li u pobedu i ko je vaš favorit među kolegama?
– Uvek verujem u rad i u to da publika oseti iskrenost. Da li će to biti dovoljno za pobedu videćemo. Ali moj najveći cilj je da posle finala nastavim da gradim karijeru kao što su to radili, recimo, Željko Joksimović ili Zdravko Čolić kvalitetom i dugovečnošću. Što se favorita tiče, svaki kolega koji na sceni ostavi srce zaslužuje pobedu; teško mi je da izdvojim jedno ime, jer smo postali porodica koja diše zajedno na sceni.
Veoma volite Bosnu i Hercegovinu, posebno Republiku Srpsku. Koje ste gradove obišli i gde vam je bilo najlepše?
– Svaki put kad pređem Drinu imam osećaj da sam stigao kod rodbine ljudi su topli, muzika je na svakom koraku, a hrana fantastična. Obišao sam Banjaluku, Trebinje, Bijeljinu i, naravno, Sarajevo, koje je za mene neizostavna muzička stanica.
Banjaluka mi je draga zbog jedinstvene energije i Vrbas-kajakaša, Trebinje zbog predivnog spoja kamena i sunca, a Sarajevo jer svaka kaldrma nosi istoriju sevdaha. Ako moram da izdvojim, možda me je najviše očaralo Trebinje: mir mediteranskog duha, a opet bliskost domaćinskog mentaliteta. Ali svaki od tih gradova ima nešto svoje i sigurno ću se vraćati, jer tek treba da otkrijem sve male kafane sa dobrim zvukom – a to je za pevača najlepša turistička mapa.
Obično se govori da su TV-takmičenja „nameštena“. Kakvo je vaše iskustvo?
– Razumem da publika ponekad sumnja kada je u igri velika popularnost i emocije. Ipak, iz mog ličnog iskustva mogu da kažem da sam svaku rundu prošao isključivo na osnovu truda i reakcije publike i žirija tog dana. Kamera beleži sve – i dobar nastup i grešku – pa je vrlo teško sakriti bilo kakvo ‘nameštanje’.
Ono što sigurno mogu da potvrdim jeste da se iza kulisa vredno radi: tonci, produkcija… svi žele da svako od nas zvuči najbolje što može. Kada izneseš pesmu kako treba, dobiješ rezultat; ako pogrešiš, kritika dođe momentalno. Zato sam miran i verujem u fer-plej – na sceni uvek ostavim srce i glas, a o pobedniku na kraju odlučuje publika koja nas prati iz nedelje u nedelju.
Danas mnogi žele da postanu pevači. Da li je to zaista isplativo?
– Iskreno, muzika nikada nije bila najbrži put do lake zarade barem ne onaj dugoročno održiv. Ako vam je motiv samo novac, brzo shvatite da su sati u studiju, probe, nastupi i putovanja mnogo veća „investicija“ od honorara koji dođe jednog vikenda.
Prava isplativost je ne u ciframa, već u tome da radite ono što volite – da publika peva s vama i da posle koncerta kažu da ste im ulepšali dan. Novac dođe kao posledica doslednosti, ulaganja u znanje i odnosa prema publici.
Ja muziku vidim kao maraton, ne sprint: cilj mi je karijera nalik Zdravku Čoliću ili Željku Joksimoviću – trajati decenijama, biti prepoznatljiv po kvalitetu i postojati i kada trendovi prođu. Zato stalno radim na sebi: učim nove instrumente, usavršavam produkciju i ne oslanjam se na brza rešenja. Ako dobru pesmu i pošten rad prati i dobar honorar – sjajno, ali to dolazi tek posle ljubavi prema muzici.
Kako ćete se predstaviti u finalu – koji ste repertoar odabrali?
– Finale je prilika da pokažem dva lica koja me najbolje opisuju kao umetnika.
Prvo ću izvesti pesmu koja je klasična i melodična, nešto što podseća neprolazne vrednosti klasika pop i rok muzike da pokažem emociju i pevačku kontrolu.
Drugi izbor je dinamičnija numera sa modernijim aranžmanom, gde mogu da „pustim“ glas i klavijature, ali i da publika oseti energiju benda. Na taj način povezujem tradiciju i savremen zvuk, što i jeste moj plan za buduću karijeru.
Oba aranžmana radim sa svojim timom tako da na sceni zvuči kao mali koncert – sviraću uživo kratki klavijaturistički intro, a prateći orkestar će dobiti poneki novi produkcijski sloj iz mog studija. Nadam se da će publika uživati, a ja ću dati sve od sebe da to bude nastup koji se pamti, bez obzira na ishod glasanja.
Čiji rad sa estrade najviše cenite, a čiji vam nije za poštovanje?
– Muzička scena na Balkanu je zaista raznovrsna i svako ko traje decenijama nosi neki pečat koji treba da poštujemo. Izuzetno cenim umetnike poput Zdravka Čolića, Željka Joksimovića Toseta Proeskog, svi su zadržali kvalitet kroz vreme, pronašli svoj zvuk i ostali dosledni publici. Cenim i mlađe autore koji donose nove ideje, jer nam i oni pomažu da scena ostane živa.
Da budem iskren, trudim se da ne rangiram kolege negativno. Ako mi se nešto ne dopadne, radije ću to shvatiti kao podsetnik da svi imamo različit ukus i put. Svako ko radi vredno i iskreno, zaslužuje bar minimum poštovanja jer iza jedne troipominutne pesme često stoje meseci rada i žrtve cele ekipe. Zato radije pričam o onome što inspiriše nego o onome što mi se možda ne uklapa u moj stil.
