Popularna pevačica nedavno je prijavila emotivnog partnera za nasilje
Ona traži bezuslovnu ljubav koju nikad nije dobila, smatra ugledni stručnjak
“Nisam ja ona žena što spominju je na Dnevniku, ja samo ličim na nju. Nepoznata lica iznad moga tela, žuta traka oko poznatog hotela… Sad je sve u redu i ne boli me što sam nekom ništa, ko je meni bio sve…” Mnogi smatraju da Ana Nikolić kroz svoju muziku otvoreno progovara o najtežim životnim ranama, i da je to upravo učinila i snimkom na kojem izvodi neobjavljenu pesmu “Ja samo ličim na nju”.
NAJČITANIJA VIJEST:
Popularna pevačica već duže vreme zabrinjava javnost. Nedavno je emotivnog partnera prijavila za nasilje, nakon čega mu je izrečena zabrana prilaska. Iz drame u dramu, iz skandala u skandal, kao da kraja nema… Nije mali broj onih koji se plaše da bi Ana Nikolić mogla da doživi sudbinu Ejmi Vajnhaus. Nikako da pronađe rešenje kako bi se izborila sa sopstvenim demonima.
Da li postoji neko ko bi mogao da joj pomogne? Šta bismo mi, iz najiskrenije, najljudskije empatije, mogli da učinimo kako bi se nekad velika zvezda vratila na pravi put? Ima li, uopšte, još empatije i razumevanja u nama? Ili nam je lakše da sve nemo posmatramo sa strane i okrećemo glavu od problema?
U stručnom pogledu na ovu tužnu situaciju, Stefan Mihaljević, ugledni psihoterapeut, ističe da često zaboravljamo da iza svega stoji jedna ranjena žena, koja pokušava da preživi nepodnošljivi unutrašnji haos.
Kolektivni nedostatak empatije i podsmeh nacije
Kada se ovakvi slučajevi pojave u javnosti, mi kao društvo često zauzmemo ulogu voajera: gledamo, komentarišemo, podsmevamo se, etiketiramo. I reagujemo tek kad dođe do eskalacije nasilja. Ali, ono što zaboravljamo je da iza svega stoji jedna ranjena žena – i to nije samo njen lični neuspeh. To je ogledalo nas samih.
Jer, kad se neko od nas lomi na sceni, a mi samo gledamo, to je simptom kolektivnog poremećaja empatije. Ako se podsmevamo, mi aktivno učestvujemo u nasilju: postajemo saučesnici u daljem urušavanju.
Unutrašnja dinamika ličnosti i samouništenje
Ana Nikolić nije “luda” niti “propala”, već osoba koja godinama pokušava da preživi nepodnošljivi unutrašnji haos. Za nju, odnosi su bojno polje: svaki konflikt postaje pitanje života i smrti. Njen unutrašnji svet je podeljen na crno i belo – ljudi su joj ili anđeli ili đavoli, nema nijanse. Danas te obožava, sutra te mrzi.
Alkohol postaje sedativ protiv unutrašnjih eksplozija i praznine. Ljubavne veze postaju arene u kojima se stalno rekreira rana trauma – napuštanje, odbacivanje, ponižavanje. To nije hir, to je očajni pokušaj da se oseća živom.
Često je i nakon nasilja i prijavljivanja i odluke da je to kraj, dovoljno izvinjenje partnera, obećanje i prikaz kajanja da bi se žena opet vratila u toksičan odnos. Nažalost. To je začarani krug u kom ona sa svojim partnerom nesvesno eksternalizuje unutrašnji haos i time paradoksalno doživljava olakšanje – jer haos je napolju, na distanci, ne u njoj.
Šta Ana Nikolić stvarno traži
Ana ne traži nasilje. Ona traži bezuslovnu ljubav koju nikad nije dobila. Svaki partner joj predstavlja nadu da će konačno biti voljena onakva kakva jeste, čime bi u fantaziji zalečila i sve rane iz prošlosti. Kada se to ne desi, ona ne odustaje – pokušava još jače.
Njena logika je: “Ako uspem da promenim ovog čoveka, ako ga nateram da me bezuslovno voli, to će dokazati da nisam bezvredna, da nikad nisam ni bila.”
Normalna, realna ljubav za nju nije dovoljna, ni zanimljiva. Ona traži muškarca koji će po nju biti loš, i koji će onda u njenoj fantaziji da se promeni i postane idealan. Jedino to ima moć da zaleči sve. Ta fantazija i to zrno nade su glavni razlog zašto se stalno vraća u začarani krug.
Šta je njoj potrebno?
Ne još jedan podsmeh. Ne osuda. Potrebna joj je struktura i odnos koji ne napušta – dugoročna psihoterapija, gde bi mogla da nauči da podnese svoje emocije bez uništavanja sebe. Da se postepeno suoči i prevaziđe ono od čega kroz alkohol beži. Da stvori realniju sliku sebe i drugih, odnosno stabilniji identitet.
Potrebna joj je sigurna mreža ljudi koji neće pojačavati njen haos, nego ga smirivati. Potrebna joj je apstinencija od alkohola uz ozbiljan tretman zavisnosti. Potrebno joj je da ne bude simbol “propasti”, već živa osoba kojoj se može pomoći.
NAJČITANIJA VIJEST:
Jasmin iz Maglaja spava na ulici: “Dva mjeseca se nisam tuširao, niti oprao zube”
Jesmo li mi kao nacija krivi?
Ne u smislu da smo je lično gurnuli u alkohol ili u nasilnu vezu. Ali, način na koji se kolektivno odnosimo prema ranjivima jeste odgovornost. Mi nemamo kulturu empatije – više volimo da gledamo tuđe lomove, nego da postavimo pitanje: šta to govori o nama?
Svaki put kada se podsmevamo nečijem padu, zapravo branimo sebe od sopstvene ranjivosti. Lakše je reći “propala je”, nego “mogao bih i ja da završim tamo, ako se jednog dana raspadnem”.
Ana Nikolić je samo vidljivo lice onoga što se svakodnevno dešava hiljadama ljudi u tišini. Ako želimo da se nazovemo zdravim društvom, naša reakcija ne sme biti smeh, niti sme čekati nasilje. Mora biti pitanje: šta možemo da uradimo da ovakvi ljudi dobiju sistemsku, dugoročnu pomoć? I takođe, u kome sve od naših bližnjih potajno čuči još jedna Ana Nikolić.
Žena.rs
