Iza Miloševog dela krije se slojevita dirljiva priča o hrabrosti bez oružja, o gestu čovečnosti koji se pamti duže od svakog fronta
U najtežim vremenima, onda kada se svet urušava pred očima, kada granice između “naših” i “njihovih” postaju oštrije od mača, i kada ljudskost deluje kao slabost, postoje ljudi koji dokažu upravo suprotno. Ljudi koji ne traže slavu, ni priznanje, već slede glas savesti. Jedan od njih bio je Miloš iz Bosne i Hercegovine – običan čovek iz jednog sela, ali sa neobično velikim srcem.
NAJČITANIJA VIJEST:
Klanjana dženaza prof. dr. Emiru Solakoviću u Sarajevu
Njegova priča ostala bi zaboravljena da nije jedne kratke objave na društvenoj mreži X, koju je podelila Svjetlana, žena iz istog kraja. U nekoliko rečenica, otkrila je svetlu tačku u jednoj od najmračnijih epizoda istorije ovih prostora – ratu u Bosni i Hercegovini.
„Zvao se Miloš, živeo u BiH. U ratnim danima u kući je krio sina komšije muslimana. Komšije su davno pomrle, sinovi im već 30 godina žive u Italiji i Švedskoj. A on, sve to vreme, kosio travu, brinuo o njihovom cvetnjaku. Preminuo je letos. Oba sina su došla na sahranu, zauvek zahvalni“, napisala je ona.
Iza tih reči krije se slojevita dirljiva priča o hrabrosti bez oružja, o gestu čovečnosti koji se pamti duže od svakog fronta.
U ratu, kada se sused pretvara u neprijatelja samo zato što pripada drugoj veri ili naciji, Miloš je odbio da se povinuje logici mržnje. Dok su se oko njega rušile kuće i prijateljstva, on je odlučio da sačuva ono najvažnije – ljudski život. Kada je njegov komšija musliman, pod pretnjom progona, uspeo da sina pošalje na sigurno, Miloš ga je primio pod svoj krov. Čuvao ga, hranio, skrivao – kao da mu je rođeno dete.
U selu koje su već napustile komšije različitih nacionalnosti, među ruševinama razorenih odnosa, on je ostao da čuva tragove nekadašnjeg života. Ne samo da je spasao dečaka, već je i decenijama kasnije, nakon rata, nastavio da održava kuću njegovih roditelja – da kosi travu, zaliva baštu, sadi cveće. Kao da je u svakom listu i svakom cvetu tražio nešto od onih koji su tu nekad živeli.
Nije to činio da bi mu neko rekao “hvala”. Nije očekivao ni zahvalnost ni slavu. Činio je to jer je znao da je ispravno. A kad je preminuo, bez pompe i velikih govora, dva čoveka su stigla iz dalekih zemalja – sinovi njegovih davnih komšija – da se poslednji put poklone Milošu. Da mu u tišini zahvale za ono što im je niko drugi nije mogao dati – veru u ljude.
NAJČITANIJA VIJEST:
/VIDEO/ Potresno svjedočenje MAJKE silovane kćerke – Moj muž je monstrum, ništa nisam znala
„U svim vremenima, pravi ljudi ostaju pravi“, napisao je neko u komentaru ispod objave. I zaista, Miloš nije bio jedini. Ima još onih koji su rizikovali sve da bi ostali ljudi. Onaj ko se u ratu seti da brani komšiju, a ne uniformu – taj ostaje večni branilac života. I dok istorija beleži datume bitaka i potpisivanja mira, priče poput ove, tihih heroja kao što je Miloš, ostaju urezane u pamćenju onih koji znaju da se ljudskost ne meri titulom, već srcem.
Stil