Anđelu je biološka majka ostavila odmah po rođenju, a prvih osam meseci života provela je u bolnici.
Tekst u novinama doveo je do toga da su je usvojili Miladin i Radica, koji su joj pružili dom i ljubav.
U avgustu 2000. godine, stranice jednog beogradskog dnevnog lista donele su naslov: “Napuštena beba Milica čezne za svojom majkom na dečijem odeljenju bolnice u Užicu”. Ta devojčica, koju je biološka majka ostavila odmah po rođenju, provela je prvih osam meseci svog života u bolničkom krevecu. Međutim, taj jedan novinski članak promenio joj je sudbinu iz korena i do nje doveo Miladina i Radice, koji su joj pružili dom, bezuslovnu ljubav i novo ime – Anđela.
Danas je Anđela Milojević uspešna mlada žena, inženjerka elektrotehnike, omiljena nastavnica u osnovnoj školi i posvećena majka četvorogodišnje devojčice Bogdane. Ipak, mnogo je toga stalo u samo 26 godina njenog života. Zbog čega ju je biološka majka napustila u porodilištu, kada je i kako došlo do usvajanja, kako je od komšinice saznala da je usvojena i kako je protekao prvi i jedini susret sa ženom koja ju je rodila i odbacila, ispričala nam je bez zadrške i potpuno iskreno.
“Majka nije želela da me podoji i pogleda”
“Mene je rodila ‘nazovi majka’, a potom ostavila u užičkoj bolnici. Rekla je da ne želi dete, da ne želi da me podoji, da ne želi da me pogleda i tražila je da me pomere od nje. Trebalo je da ostane dva-tri dana u bolnici, međutim otišla je već prvog dana. Nije želela ništa da kaže, jedino što je rekla medicinskom osoblju bilo je: ‘Dajte joj ime Ana’. Kada su tražili ime oca, navela je deset ili petnaest muškaraca sa kojima je bila, tako da nikada nisu saznali ko je moj otac, niti se on ikada pojavio da pita za mene”, priča Anđela na početku.
U vreme kada je rođena nije postojao adekvatan sistem za zbrinjavanje napuštene dece, pa je njeno prvo “okruženje” bila bolnička soba.
“Prvih osam meseci moj dom je bila bolnica. O meni su brinule medicinske sestre i doktori. Nisu želeli da prihvate ime Ana, pa su mi dali ime Milica, od reči ‘milo’. Kasnije su mi pričali da sam bila uvek nasmejana beba, ali da sam stalno bila okrenuta ka zidu. Dovoljno sam vremena provela sama – niko iz šire porodice nikada nije došao da pita za mene.”
Medicinsko osoblje je, suočeno sa takvom situacijom, odlučilo da njen slučaj podeli sa javnošću, u nadi da će joj pronaći porodicu.
“Tata je kupio novine i video sliku”
Priča objavljena u novinama stigla je do čoveka koji će joj promeniti sudbina. Bio je to Miladin iz Despotovca. On i supruga Radica 20 godina su se lečili od steriliteta, ali nisu uspeli da dobiju potomstvo. I kada sagledate iz ove perspektive, shvatate da je negde bilo predodređeno da baš njih troje postanu porodica.
“Tog jutra je moj tata krenuo na posao, kupio novine i video moju sliku. Nije odmah rekao mami. Otišao je na posao, ostavio novine u ormarić, a kada se vratio kući, sve joj ispričao. Odlučili su da dođu da me vide”, priča Anđela.
Susret je bio, kako kaže, poseban.
“Kada je došao, iako sam do tada uvek bila u svom krevetiću i ćutala, pružila sam ruke ka njemu, kao da sam znala. On je rekao: ‘Ovo će sigurno biti moje dete’ i izborio se za mene.”
U domu Radice i Miladina dobila je ono što joj je nedostajalo – sigurnost i ljubav.
Istina koju je saznala od komšinice
Iako su roditelji pokušavali da je postepeno pripreme na istinu, ona ju je saznala na bolan način.
“Moji roditelji su pokušavali da me pripreme. Kada vidimo trudnicu, mama bi mi objašnjavala kako beba raste u stomaku. Ja sam pitala: ‘Mama, da li sam ja bila kod tebe?’, a ona bi rekla: ‘Nisi, bila si kod druge tete’, ali to nisam razumela. Istinu sam saznala sa sedam godina od komšinice. Igrala sam se sa njenom unukom i ona mi je rekla: ‘Tebi Radica i Miladin nisu pravi roditelji, ti si usvojena'”, seća se.
Došla je kući i odmah pitala roditelje šta to znači.
“Tata je zaplakao, a mama je sela da razgovara sa mnom. Mnogo sam plakala, ali nisam želela više da ih pitam ništa, jer su oni za mene moji roditelji”, priča Anđela i dodaje da prkos tome što je odrasla u manjoj sredini nikada nije osećala stid.
Susret sa biološkom majkom
Kako je odrastala, pitanja su postajala sve jača.
“Uvek sam se pitala zašto ona ne napravi prvi korak. Nedelju dana pre mog rođendana odlučila sam da je pronađem. Prvo sam našla ujaka na Fejsbuku, ali nisam poverovala u njegovu priču da ništa ne zna. Saznala sam da ona živi u Ušću i otišla tamo sa najboljim drugom”.
Susret koji je usledio bio je kratak i hladan.
“Izašla je samo zato što joj je brat rekao. Pristala je da me vidi na dva minuta. Mislila sam da će me zagrliti ili bar nešto reći, ali je stajala na dva metra od mene, bez ikakve emocije. “Pitala sam je samo ‘zašto’, a ona mi je rekla: ‘Nemam šta da pričam, to je prošlo i mene to ne zanima’. U tom trenutku sam izgubila svest i završila u Hitnoj pomoći, a ona je otišla kući i više nikada nije pitala za mene”, priseća se Anđela.
Nakon tog susreta saznala je još teže stvari.
“Saznala sam da je pokušavala da izgubi trudnoću – radila je teške poslove i vezivala stomak, ali sam se ipak rodila. Takođe sam čula da moj rođendan, 26. april, ona obeležava kao dan neke nesreće”, otkriva nam.
Sve je odmah ispričala i svojim roditeljima.
“Na svoj 18. rođendan sam im rekla za susret. Tata me je tog dana pitao da li želim da pronađem biološku majku, a ja sam rekla da sam to već uradila. Iako su strahovali šta bi moglo da bude kad se nas dve upoznamo, od svoje 13. godine sam im za rođendane obećavala da ih nikada neću napustiti. Bili su ponosni su na mene zbog hrabrosti”, istakla je.
Istina o bratu i sestri
Kasnije je saznala i da ima brata i sestru.
“Imam sestru mojih godina i mlađeg brata. Sa sestrom sam pričala telefonom, ali je pod uticajem majke i rekla je da ja nisam njihova i da ih ne zanimam. Sa jednim rođakom iz šire porodice sam u kontaktu preko društvenih mreža”, priznala je.
Danas kaže da ne nosi mržnju.
“Nisam ljuta jer znam da nisam kriva. Ako ona može da živi sa tim, neka živi. Bog je tu da sudi, ne ja. Ne mrzim je, ali je ne volim i ne mogu da je nazovem majkom. Kada sam rodila svoje dete, pitala sam se kako je ona mogla da me ostavi. Ja želim da svom detetu pružim sve”, ističe Anđela.
Danas radi kao nastavnik u osnovnoj školi i, kako kaže, u tome pronalazi smisao.
“Decu obožavam. Kod mene mogu da dođu da se požale, da se isplaču, da znaju da imaju podršku. Moj čas nije samo predavanje, već i razgovor.”
Pomoć deci koja su prošla slično
Svoju priču danas koristi da pomogne drugima.
“Obilazim domove i kada makar dam čokoladu detetu, osećam se ispunjeno, jer je to nešto što je meni nedostajalo. Želim da poručim toj deci da ih čeka bolji život i da to što su ostavljeni ne znači da manje vrede”, ističe.
Kada uzme svoj put kao primer, jasno joj je da do sreće pojedini ljudi moraju da prožive više i teže nego drugi. Na kraju bude jasno da je sve imalo svrhu, smisao i razlog.
“Verujem da je sve ovo sudbina i da Bog slaže kockice onako kako treba”, zaključuje Anđela.
Celu Anđelinu ispovest pogledajte u videu:
VIDEO POGLEDAJTE OVDJE.
