“Davno sam postala mama, od tad je prošla skoro decenija. Postala sam mama mnogo pre nego što sam rodila svoju decu, onog dana kada sam prvi put ostala trudna, iako ta sreća nije potrajala, započinje svoju ispovest Marijana Arizanović, članica udruženja “Šansa za roditeljstvo”.
Marijana danas ima Bogdana i Anđeliju koji su oboje dobijeni prirodnim putem u toku pripreme za vantelesnu oplodnju. Njenu ispovest vam prenosimo u celosti.
NAJČITANIJA VIJEST:
Detalji tragedije u Hrvatskoj: “Kenan vozio sa isteklom vozačkom i lažnim tablicama na automobilu”
“Posle 11 nedelja osmeha i radosti, trudnoća se već završila. Dobila sam varičele. Boginje u 20 i kusur godina. Pobogu, zar to nismo svi preležali kao deca?! Mlada i zbunjena, još ne shvatajući šta se dešava (iako se tik pred intervenciju nisam mogla setiti svog imena i prezimena), prihvatila sam to što nas je zadesilo, trudeći se da niko i ne primeti moju bol i slabost.
Bebe nije bilo, a ja sam je samo još više želela, znala sam da će nekada doći i čekala sam. Vreme je prolazilo, negativni testovi za trudnoću su nas lomili, bespotrebna pitanja i saveti okoline davili… Probali smo razne čajeve, ishrane, vitamine, izgubili mnogo živaca i novca… Nismo dobili ništa. Bacili smo četiri godine na čekanje. Ljudi oko nas već su redom dobijali decu, moja želja bila je sve veća, a frustracija dublja. Nisam mogla da se otrgnem iz tih kandži ljutnje i besa, tuge i očaja, iz te puste želje „Kada ću na red doći ja?!“
Nismo imali kud, spremali smo se za vantelesnu oplodnju, sigurni da je to lutrija na kojoj dobijamo. Prva inseminacija – ništa. Druga… Isti rezultat. Ok, treća sreća, pomislih, ali ciklusa nema. I nije hormonski disbalans, trudna sam! Sada će sigurno sve biti u redu, nema razloga da bude drugačije. Radujem se, a u stomaku mi nešto igra i ne da mira. Već smo izračunali termin porođaja, poleteli do neba sigurni da je to kraj. I bio je. Ali kraj još jedne trudnoće. Još uvek vidim skamenjeni lik doktorke koja gleda u ekran ultrazvuka i izgovara: „Vaša beba nema srčanu radnju!“ Te reči odzvanjaju kroz ledenu, mračnu ordinaciju i sve počinje da se vrti. Od suza ne vidim gde su mi stvari, ne mogu da se pomerim niti da bilo šta izgovorim. Otvaram usta, glas ne izlazi. Borim se za dah, čini mi se, ugušiću se.
Plačem i očajavam, ne razmišljajući o tome da je i moj muž izgubio bebu, naši roditelji još jedno unuče. Ne mogu da mislim ni o kome, samo o toj prokletoj intervenciji na koju idem, moleći se da se ne probudim. Nestala je još jedna moja beba. Malaksala od plača i niskog pritiska jedva koračam dok ispred čeka moj muž. Po izrazu njegovog lica vidim da je na ivici da se raspadne. Sastavljam se, ne znam kako, ali ne dozvoljavam da vidi moju slabost. Toliko sporo koračam da mi se čini da nikada neću stići do njega. Grlimo se i plačemo, ponovo, ali nameštam onaj uvežbani osmeh. „Uspećemo, znam to!“ – nekako kroz zube izgovaram. Odlazimo kući. Našoj praznoj kući koju svakim danom sve više uređujemo za našu porodicu. Za našu bebu koja će doći. Znam, i verujem u to.
Vreme prolazi, koža postaje tesna. Svi mi smetaju, i kada govore i kada dišu. Smeta mi galama, a još više tišina u ovoj kući u kojoj smo sami nas dvoje. Samoj sebi smetam, verovatno i njemu. Proganjaju me misli da mu nikada neću roditi dete iako (kao) verujem u to i ubeđujem sebe da ćemo uspeti. Kad bi me bar ostavio, kada ja već ne mogu da odem od njega… Ali neće, gura me napred i veruje u mene, u nas. A ja samo želim da odustanem, a ne mogu i neću da mu pokažem to!
Sedam godina smo u braku. Više nas niko ne pita za decu i ne deli savete. Sada već svi strahuju da izuste reč „dete“ pred nama. Na dečije rođendane sve manje zovu, vesti o trudnoćama javljaju preko telefona i ne gledajući nas u oči. Crne ovce – baš tako se osećamo. Krize dolaze i prolaze, svađamo se i mirimo, pa na kraju zajedno plačemo. Svesni da se previše volimo i da smo još više tužni, jer nam samo taj jedan delić fali da imamo ceo kosmos. Bežimo od sveta i realnosti i srećni smo samo na putovanjima gde smo prepušteni samo sebi, gde nas niko ne poznaje i ništa ne pita. Gde nas niko ne gleda sa tugom i sažaljenjem. Gde nismo „ono dvoje dobrih ljudi što još uvek nemaju decu“.
Vezujemo se sve više jedno za drugo, samo se međusobno razumemo. Sapliću nas finansijski i zdravstveni krahovi, vezujemo se još čvršće i plivamo.
Ustajemo i padamo, iznova… Sakupljamo papire da zakažemo vto. Opet nema ciklusa. Sada već postaje smešno. Ali nije, trudna sam. Pozitivan je test, visoka je beta… Šta sada? Odlazim na ultrazvuk prestravljena. Ovu predstavu smo već gledali… „Nema srčane radnje, ali mlada si, uspećeš, porodiću te jednog dana ja ti obećavam…“ – histerično skupljam stvari i odlazim, probijam se kroz gomilu trudnih žena u hodniku. „Šta sam ja Bogu zgrešila? Dokle će ovako, ne mogu više!!!“
Odlazim na još jednu intervenciju sa još jačom željom da se iz anestezije ne probudim. Razmišljam da li ću ikada iz ove bolnice poneti dete, a ne samo neuspehe. Preživela sam, naravno. Kao i mnogo žena sa istom pričom, samo retko koja govori o tome javno. Preživela sam, tek da od mene ostane prazna ljuštura koja je besna na ceo svet. Nezadovoljna i prazna, tužna i luda.
Krize se smenjuju, mi verujemo… Možda sa većom bojazni i nesigurnošću, ali držimo se jedno drugog, tu smo najsigurniji. Ne uklapamo se ni u jedan šablon u okruženju – niti nam je do izlazaka, niti nam se druži sa onima koji imaju porodice i bodre nas rečima da ćemo biti dobri roditelji, nekad. Znamo, mi to jesmo, samo nema naše bebe. Previše ljubavi smo sakupili za nju, delimo je sa malim rođacima iz naše okoline. Vežbamo za naše sutra. Spremni smo i čekamo nešto za šta verujemo da će nam doći. Mi smo to zaslužili!
Nova akcija prikupljanja analiza za vto, nema čekanja. Sve staje, svet staje – pandemija korona virusa. Naravno da će sve blokirati, zatvoriti nas u kućama, sada kada smo na korak od toga da se približimo našoj bebi. Negde u magli shvatam da nam je godišnjica braka, ne samo zbog važnosti tog datuma, nego shvatam da je ciklus dosta izostao. Radim test, ali sada već znam. Ovo mora biti to! Verujem, glas iznutra mi govori da je sve u redu. I bilo je!
Nakon najurednije moguće trudnoće i ne baš sjajnog porođaja (ali ko će se sad vraćati na to) u sobu je sestra unela na dlanu neko malo biće pokriveno pelenom. I sada vidim tu sliku. Nisam ni stigla da izustim „Jel to moje?“ kada mi ga je spustila na grudi. Ja sam rodila te male ruke, u stomaku sam nosila tog majušnog dečaka i čitavu prostoriju ispunio je neki neopisiv osećaj. Mi smo konačno porodica.
NAJČITANIJA VIJEST:
Kristijan Golubović BEZ CENZURE o INTIMI Aleksandre Nikolić: “Napolju ona to radi za siću!”
Bog nam je dao Bogdana, nasmejanog, čini mi se, od rođenja. Dao nam je mnogo izazova usput, ali i najveću radost i sreću. Tu neraskidivu vezu koja je svakim danom sve jača, da se pitamo da li zaista postoji više i kako se uopšte može voleti jače od ovoga.
Ja sam već dugo mama, iako je Bogdan sa nama tek nešto više od godinu dana. Mama sam od onog dana od kada se borim za svoju bebu. Od prve suze, do ove radosnice na kraju. Ponekad mi sve ove godine deluju kao test izdržljivosti i možda to zapravo i jesu. Možda je negde u zvezdama neko baš nama namenio ovu priču i baš ovu bebu. Možda se ne bismo ovoliko ni povezali, da nije bilo toliko godina čekanja na njega. I ko će ih više brojati, prošle su! Sve prođe, ostane priča pred spavanje kako su mama i tata hrabro i dugo čekali svoje sunce. I neki najmekši zagrljaj koji ti, ma koliko se trudio, svakog dana iznova izvuče jednu radosnicu, a rekao si da više nikada nećeš plakati.
(Šansa za roditeljstvo)
