"Moje povrede su klasifikovane kao ratne..." Sarapa jedva zadržao suze tokom Deine ispovijesti!

Dea je ovog jutra pričala o svemu kroz šta je prošla, rekavši da su njene povrede kvalifikovane kao ratne.

- Prvi taj kiseonik koji mi je udahnut je bio zbog Marije Dimitrijević i Hitne pomoći. Mene je udarila ta... udarila me je djevojka kolima, parkirala je moj auto na tu pješačku zonu i ja sam stajala na trotoaru... naletio je autobus, zakucao me je za zid, vukao, stiglo mi je do ovdje (pokazuje vrat i donju vilicu) i onda se vratio u rikverc, a ja sam ostala tu da ležim - počela je Dea.

- Prišla je Marija, ona mi je pomogla, jedina. Nas dvije smo sad u kontaktu. Mnogo znači kad vam neko priđe, kad ležite sami i krvavi... Dok ona nije prišla ja nisam znala šta da radim. Vidjela sam samo da nemam ruku, sve ostalo... nije mi ništa bilo jasno. Dozvolila mi je da se naslonim na nju. Hitna je došla za dva minuta. Nisu znali da sam to ja, niko nije mogao da me prepozna onako krvavu. A na VMA je sve bilo spremno da ja uđem u salu - ispričala je hrabra Dea.

- Doktori su klasifikovali moje povrede kao ratne. Imala sam otkinutu ruku, kontuziju srca i pluća, slomljenu karlicu na dva mjesta, slomljenu kičmu, paralizu obe noge i s desne strane duž cijelog tela taj veliki hematom, pošto me je tako nabio uz zid", nabrajala je Dea, pa spomenula i sitnije povrede, kao i to da je ukupno imala 21 operaciju.

- Više sam bila u operacionoj sali nego u sobi. Tri puta su me vraćali iz mrtvih. Dva puta u sobi i jednom u operacionoj sali... Mlađa kaže "Ona da je normalna, ta ne bi preživjela". (smijeh) - dodala je na temu njene borbenosti i pozitivne energije kojom je zračila i kojoj su se svi divili.

- Kada je bilo to na tom trotoaru, željela sam da ostanem budna da kažem ono što još imam da kažem nekim ljudima koje stvarno volim. Vidjela sam neke ljude s kojima radim... Negdje sam ja sve vrijeme u komunikaciji s njima, bilo mi je teško i njih da iznevjerim, a najiskrenije bilo mi je žao da umrem a da ne kažem mami i Mlađi sve što hoću da im kažem. Uopšte nije bila stvar.... Nikakve slike mi se nisu vraćane, ali mi je nedostajalo da im kažem nešto što još nisam. Pa sam se onda sjetila i svih prijatelja kojima bi nešto trebalo nešto da kažem... - rekla je Dea.

- U bolnici nisam bila svjesna svojih povreda i da mogu svake sekunde da umrem. Iako su oni meni to rekli. Nije mi to bilo reklo. Doktor mi je jednom rekao: 'Dea, slušaj, moraš da nam potpišeš ovo i da nam dozvoliš sve, ti ćeš večeras umrijeti, nemoj da se šališ, ja moram da znam da ja mogu sve da uradim da ti spasim život.' Ja sam njemu rekla; 'Šta ti je, nema šanse.' Ne vjeruješ! Skupljaš neku nadljudsku snagu!" - objasnila je Dea koja se prisjetila i trenutka kada je prvi put sjela, a kasnije i iznova učila da hoda.

Kada je ustala morali su cijelu da je pridržavaju jer je, kako je ponovila, "zaboravila da hoda".

- Poslije dva i po mjeseca sam udahnula svjež vazduh. Do tada nisam plakala - ispričala je.

Njen kolega Predrag Sarapa sve vrijeme je bio na ivici suza.

(Telegraf.rs)