Tragedija koja je potresla Srbiju odnela je život proslavljene teniserke Tatjana Ječmenica, a iza nje je ostao njen najveći ponos – sin, osamnaestogodišnji Aleksa.
Mladi sportista, koji gradi rukometnu karijeru, sada se suočava sa jednim od najtežih trenutaka u životu, dok mu se otac, Darko Jevtić, i dalje nalazi u indukovanoj komi nakon teške saobraćajne nesreće koja se dogodila u petak, 13. februara, na obilaznici oko Beograda.
Tatjana Ječmenica poginula je na licu mjesta u sudaru automobila i šlepera, dok lekari ulažu nadljudske napore da spasu njenog supruga, dugogodišnjeg direktora Rukometnog kluba Vojvodina. Ova sportska porodica preko noći je ostala bez stuba doma, a sin Tatjane Ječmenice ostao je bez majke koja mu je bila najveća podrška.
Iako su mu roditelji ostvarili zavidne karijere u tenisu i rukometu, sin Tatjane Ječmenice nikada nije bio pod pritiskom da krene njihovim stopama. Naprotiv, Tatjana je u intervjuima često naglašavala da su ona i suprug želeli samo da Aleksa bude aktivan i srećan u onome što izabere.
U jednom od poslednjih razgovora za „Žurnal“, početkom januara ove godine, sa ponosom je govorila o sinu:
– Za Aleksu kažu da je talentovan desni bek. Od nas nikad nije bilo pritiska da nešto mora. Trebalo je samo da bude aktivan. Počeo je u tenisu, ali je završio na rukometu. Za sada mu dobro ide, međutim, da bi se bavio ozbiljno sportom i pravio velike rezultate, moraš da živiš taj sport, da budeš požrtvovan i da sve bude podređeno tom sportu. Darko drži rukomet u malom prstu, a najveća tenzija kreće pred Aleksine utakmice i on mu je najveći kritičar
Ove reči danas odzvanjaju snažnije nego ikad. Sin Tatjane Ječmenice bio je izuzetno blizak sa majkom, koja je s ponosom pratila svaki njegov sportski korak. Često je isticala koliko joj je važno njegovo vaspitanje, stabilnost i ljubav prema sportu, ali bez pritiska i nametnutih očekivanja.
Tatjana Ječmenica ostavila je dubok trag u srpskom sportu. Tokom profesionalne karijere nastupala je na sva četiri grend slem turnira, a najbolji rezultat ostvarila je plasmanom u drugo kolo Roland Garros 1996. godine. Iste godine dostigla je i najbolji plasman na WTA listi – 72. mesto u singlu i 84. u dublu.
Nakon povlačenja sa terena, ostala je verna sportu. Godine 2005. postala je selektor Fed Cup reprezentacije tadašnje Srbije i Crne Gore. Kasnije je radila kao trener i vodila tenisku školu „Ječmenica“ u Novom Sadu, gde je sa velikom posvećenošću radila sa mladim talentima.
Danas, dok se sportisti i prijatelji opraštaju od nje, najteži teret nosi upravo sin Tatjane Ječmenice, mladić koji tek započinje životni i sportski put. Iza sebe ima majčinu ljubav, podršku i reči koje će mu, bez sumnje, ostati najveća snaga u godinama koje dolaze.
