Nestanak Karine Čikitove ljudi su primijetili tek trećeg dana.
Priča o njenom spasavanju čak je šokirala spasioce: niko nije vjerovao da je dijete to moglo preživjeti.
POVEZANO:
Provela je 12 noći u šumi, i to sama sa svojim psom, a hranila se bobicama i pila je vodu sa potoka. A onda su je našli.
NAJČITANIJA VIJEST
Olom je malo jakutsko selo. Tamo živi samo nekoliko porodica, sve starije osobe. Tajga i močvare ih okružuju. Najbliži grad je udaljen 70 kilometara. A nema ni telefonske veze ni direktne putne veze.
Karina Čikitova i njena 21-godišnja majka otišle su tamo krajem jula 2014. – u posjetu svojim rođacima. Karina je imala 3 godine i 8 meseci. Djevojčica se 29. jula probudila, doručkovala “oladii” (jelo poznato kao debele palačinke) i izašla napolje da se igra sa štenetom po imenu Kiračan, što u prevodu sa jakutskog znači “malo”. A onda je nestala.
Tog dana, majka male Karine je radila na polju; baka djevojčice je trebalo da je posmatra. Ali, starica je zaspala poslije doručka; kada se probudila, pomislila je da je dijete kod svoje majke.
Uveče su se žene okupile, ali nisu mogle da nađu Karinu i pomislile su da je ona sa svojim ocem: čovek je dugo živio u drugoj porodici i planirao je danas da dođe u Olom da uzme svoju kćerku da je vodi sa njim na par dana.
Međutim, tri dana kasnije, Karinin otac je došao sam u Olom. “Nisam odveo kćerku”, tvrdio on, precizirajući da je na dan nestanka upućen na hitan službeni put na posao.
Tada su ljudi u selu primetili da je djevojčino omiljeno štene nestalo zajedno sa njom.
Čak su se i obučeni muškarci smrzavali
Potraga je počela trećeg dana nakon nestanka. Policija je odmah pokrenula krivičnu prijavu po članu “ubistvo”. Oko stotinu spasilaca i volontera krenulo je u potragu za djetetom. Divljinu u radijusu od 30 kilometara pročešljali su kinolozi i dronovi.
- Svakim danom su nam se nade smanjivale, posebno kada smo uočili medveda u zoni potrage, rekao je jedan od učesnika operacije potrage.
Divlje životinje su zaista bile aktivne, pokušavajući da pobegnu što dalje od šumskih požara. Osim toga, vidljivost u tajgi, šumi u Sibiru, je bila slaba, zbog dima i smoga koji su bili u vazduhu. I oni su se malo nadali, jer su se noću temperature obično spuštale na minus jedan stepen, čak i tokom leta.
Noću je neverovatno hladno: budio sam se tresući se, a bio sam u vreći za spavanje, rekao je spasilac.
Verovalo se da je u takvim uslovima nemoguće pronaći dete živo. Pogotovo nakon što su pronašli čizme i jaknu devojčice, potopljene u močvari. To je značilo da je Karina nosila samo hulahopke i košulju, dok je čak i toplo obučenim muškarcima bilo hladno u vrećama za spavanje.
Prelomni trenutak se desio devetog dana nakon nestanka: iznenada se Karinino štene vratilo u selo, gladno, prljavo i uplašeno. Odbio je da napusti dvorište i odvede ljude tamo odakle je došao. Međutim, psi tragači su uhvatili miris, što je pomoglo. Iako jeovo bio dobar znak, Karina nije pronađena još puna tri dana.
“Kupao sam travu za krevet i jeo bobice”
Sedela je u šikari trske, ćutala. Nisam je ni primetio. Sama me je videla i pružila mi ruke. Podigao sam je; bila je tako mala i lagana, kao pero. Njene noge, ruke i lice bili su krvavi. Bila je nasmrt uplašena, bosa. Odmah je zatražila vodu i rekla da želi da jede. A onda je zaplakala, rekao je volonter Artjom Borisov, koji je pronašao devojčicu.
Pronađena je nakon 12 dana na šest kilometara od Oloma. Izgubila se u šumi dok se igrala sa štenetom i nastavila da ulazi dublje. Spasioci su bili u šoku: jednostavno fizički nije mogla da preživi skoro dve nedelje u tako ekstremnim uslovima. Za tih 12 dana dete je izgubilo trećinu svoje težine. Sve ovo vreme jela je bobičasto voće, pila vodu iz potoka i grejala se noću grleći se sa psom.
- Bila sam šokirana što je ova devojčica znala da se pripremi za noć: birala je mesto, čupala travu za krevet. Ona je takođe preživela uglavnom zahvaljujući psu. Važno je imati živu dušu pored sebe u takvoj situaciji, priseća se novinarka Viktorija Gabiševa, koja je o tome napisala knjigu.
NAJČITANIJA VIJEST:
Karina je u bolnici provela više od 20 dana. Mogla je da jede samo dobro mlevenu hranu i nije mogla da ustane iz kreveta: isečena stopala sa žuljevima nisu joj dozvoljavala.
Ova avantura joj je mnogo promenila život. Nakon ovog incidenta na devojčicu se sručila lavina pažnje.
I, godinu dana kasnije, na aerodromu Jakutsk podignut je spomenik njoj i psu; takođe je otišla da studira na Jakutskom koreografskom koledžu. Danas se Karina bavi baletom i sanja da nastupa u “Labudovom jezeru”.
blic.rs