Supruga postaje negovateljica svog muža kada on oboli
Postepeno gubi sebe u ulozi negovatelja i zaboravlja na svoje potrebe
Kad se moj suprug razboleo, postala sam mu majka, a ne supruga.
U početku nisam ni primećivala koliko se naš odnos menja. Bila sam uplašena, zbunjena i nesvesno sam ga počela tretirati kao dete. Donosila sam odluke umesto njega, kontrolisala njegovu ishranu, terapije, raspored. Želela sam da mu olakšam, da ga zaštitim od dodatnog stresa, ali nisam shvatala da mu tako oduzimam moć i dostojanstvo.
NAJČITANIJA VIJEST:
“Nemoj tako da sediš, namesti bolje kičmu, boleće te kosti, popij sada lek, da li si pojeo sve što sam ti napravila”, i još stotine sličnih rečenica .
Bolest je postala središte našeg života. Sve se vrtelo oko nje – kad će mu biti bolje, kako da mu pomognem, šta još mogu da uradim. Postepeno sam se potpuno izgubila u toj ulozi negovatelja. Zaboravila sam na sebe, na svoje potrebe, na ono što nas je nekada činilo partnerima.
A onda sam shvatila – on nije dete. On je moj suprug. Čovek koji se bori sa bolešću i koji treba mene pored sebe, a ne nekoga ko ga vodi za ruku kao nemoćno biće. Trebala mu je podrška, ali i prostor da i dalje bude on – da donosi odluke, da izrazi svoje mišljenje, da oseća da još uvek ima kontrolu nad svojim životom.
Ali njega je bolest nemilosrdno uzimala.
S vremenom je ostao nepokretan. Isprva je mogao da ustane uz moju pomoć, da se osloni na mene, ali vrlo brzo je i to postalo nemoguće. Ja sam ga hranila, kupala, menjala mu pelene. Prvih nekoliko puta bilo je teško, i fizički i emotivno. Osećala sam da gubim supruga, a on je osećao da gubi sebe. Video je stid u mojim očima dok sam mu prvi put skidala odeću da bih ga okupala. Video je suze koje sam krila dok sam mu nameštala jastuke ispod leđa da ne dobije rane od ležanja.
“Jel ti udobrno ovako?”
“Svejedno Maro, idi radi nešto svoje”
“A šta ti sad to znači? Lepo sam te pitala”
… a onda muk…
Shvatila sam da je to govorio iz neprijatnosti, a ja sam povezivala sa tim da me ponižava i da nisam dostojna ni da mi odgovori na moja pitanja i moju brigu.
Bilo je noći kada nisam spavala jer sam morala da ga okrećem na drugu stranu, jer bi se probudio u bolovima, jer bi kašljao i gušio se, a ja sam bila jedina koja je mogla da mu pomogne. Bilo je dana kada bih sedela kraj kreveta, iscrpljena, i pitala se kako da nastavim. Bilo je trenutaka kada bih se odmakla od njega samo da bih mogla da zaplačem, da on ne vidi. Nisam želela da ga opterećujem svojim umorom, ali on je sve znao.
Najviše me je bolelo to što je i on patio zbog mene. Zbog toga što nisam imala vremena za sebe. Zbog toga što sam ga podizala iz kreveta, menjala mu posteljinu, brisala mu lice i ruke, dok je on ćutao i gledao u jednu tačku. Jednom mi je rekao:
„Znaš, najteže mi je to što ne mogu da te zagrlim, da ti kažem koliko mi značiš. Da ne izgleda kao da ti samo oduzimam život.”
Plakao je kao dete. Mešala su mi se osećanja, išla su od sjaja do očaja. Znala sam da mogu da odem iz cele priče da zaštitim sebe, ali kakav bih ja to bila čovek? Odustala sam od te pomisli, a ne od ideje.
Tada sam shvatila koliko je važno da ga ne gledam kao nekog ko je samo bolestan, već kao čoveka kojeg volim. Počela sam da ga podsećam na sve one priče koje smo delili, na pesme koje smo zajedno slušali. Umesto da sam u ulozi brižne majke, trudila sam se da ga dodirujem s ljubavlju, da mu pokazujem da je još uvek moj suprug, moj partner, moj čovek.
Možda su se uloge promenile, ali ljubav nije nestala. Naučila sam da budem i negovatelj, i oslonac, i prijatelj, ali pre svega – njegova žena.
Nisam ni primetila kada sam prestala da budem ja. Kada sam prestala da budem žena, supruga, prijateljica. Kada su sve moje misli, svi moji pokreti, ceo moj dan postali podređeni njemu i njegovoj bolesti.
“Ćao seko, hoćeš li da prošetamo”?
“Ne mogu, Petar mora da ruča”
“Možeš li kad ruča?”
“Pa ne želim da ga ostavljam samog”
“Ali to traje godinama, nađi neki izlaz za sebe, moraš da živiš”
… Spustila sam slušalicu.
Vređala sam se kad ljudi nemaju razumevanja za moj život dadilje. Nisam razumela one koji se brinu za mene. Mislila sam da samo ja radim ispravne stvari. Shvatila sam vremenom da sam pogrešila.
U početku su mi govorili da vodim računa i o sebi, ali nisam ih slušala. Kako da mislim na sebe dok on leži nepokretan, dok zavisi od mene u svakom pogledu? Kako da uživam u nečemu dok on ne može ni da se okrene u krevetu bez moje pomoći?
Tako sam postepeno prestala da izlazim, da se viđam s prijateljima, da radim bilo šta što nije vezano za njega. Dani su mi prolazili u brisanju, hranjenju, prekrivanju, nameštanju jastuka. Svaki moj pokret bio je u službi njegovih potreba, a moje su nestajale negde između.
U ogledalu sam sve ređe prepoznavala sebe. Lice mi je bilo umorno, kosa neuredna, nokti polomljeni. Nekada sam vodila računa o sebi, o svom izgledu, imala svoje male rituale, ali sada nisam imala vremena ni za najosnovnije stvari. Ponekad bih sela na ivicu kreveta i shvatila da tog dana nisam ni jela.
A najviše me je bolelo što sam osećala da nestajemo i on i ja. On – jer ga je bolest uzimala malo po malo, a ja – jer sam se gubila u toj ulozi negovatelja, zaboravljajući da postojim i kao osoba. Više nisam bila sigurna gde prestajem ja, a gde počinje njegova bolest.
Tog jutra sam osećala da nešto neće biti kako treba.
Bio je nekako lep i raspoložen. Zamolio me da ga obrijem, da mu donesem novine.
Nije to bio ritual, jer godinama nije bio raspoložen, pa ni novine nije čitao. Kao da je osećao da će da mu lakne, da ćemo da završimo sa mukama. Ja nisam znala šta se dešava, ali sam imala onu neku rupu u grudima, neku prazninu koja kao da je vrištala i čekala da se ispuni.
NAJČITANIJA VIJEST:
Moram da kažem šta sam primjetio kod Saše: Voditelj Zvezda Granda otkrio veliku Popovićevu tajnu
“Evo ti novine moj mili, skuvala sam nam kafu, sad ću da ti donesem jastuk da se nasloniš”
“Ne treba jastuk, možeš da odeš po čokoladu, nešto mi se jede”.
Kako ranije nije imao specifičnih želja u vezi sa hranom, pojurila sam, pa zatekla prizor koji me je slomio.
Tako sedeći obrijan i sređen, sa ukočenim prstima je dušu ispustio. Ležao je nepomično, ali u licu rumen, delovao je srećno i nasmejano.
A onda sam bacila pogled na novine gde je svojom rukom urezanim slovima napisao:
“Hvala ti za sve, nije trebalo da se žrtvuješ toliko, sad s mirom popij kafu i zasladi se, a kad se opet sretnemo, ja ću tebe da negujem i čuvam”.
Raspala sam se od bolova. Pretpostavljam da je tog jutra popio više tableta nego što je trebalo, ali nisam htela da čačkam i istražujem, nemam ništa od toga. Tako je želeo i neka bude.
(Ispovesti)