Pomislila sam ovako “on je lep i mlad, sve devojke ga jure, on ne može biti silovatelj, on može da dobije seks po zovu prsta”. Možda sam bila mlađa, neiskusnija, naivnija, ali najverovatnije sam bila – jednostavno jako zaljubljena”, reči su 26-godišnje Katarine Kartašove iz Beograda koja otvoreno govori o seksualnom nasilju koje je doživela.
Katarina je nažalost pretrpela stravično fizičko nasilje, čak i tokom trudnoće, a u odnosu sa njenim bivšim partnerom je bilo prisutno i seksualno nasilje. Svaki put kada s njom razgovaramo, povod je plemenit, zato što ona svojoj pričom i svojoj hrabrošću – inspiriše sve nas, uz žrtve nasilje, da se zauzmemo za sebe i svoju bezbednost.
– Pričam o svom iskustvu, poručujući da to ne treba tako da bude, ali i da to NIJE naša krivica (žrtava nasilja). Mi nismo krive. I ako ću barem na minut osmeh izmamiti nekoj devojci, ako ću nekome dati bar malo snage – moja misija je uspela, otkrila je Katarina za Žena.rs.
Njoj je, kako kaže, to sada dovoljno, iako bi naravno želela da uradi što je moguće više za društvo i za devojke koje su se susrele s ovim paklom.
– Pogotovo jer sada imam priliku da gledam na sve to sa distance vremena. Kažu da vreme leči, ali ja ću biti iskrena. Ne bih rekla da sam se iscelila. Smatram jedino srećom što nemam zlobe i ogorčenosti, i što pored užasnog zla i dalje verujem. U ljude, u dobro, u ideal, u dobrotu, u bolje sutra, u obrazovanje, razvoj.
U Srbiji se ne govori dovoljno o silovanju, a posebno ne o seksualnom zlostavljanju unutar partnerskog odnosa. Katarina je odlučila javno da govori o svojim traumama, pa o njima često piše i na svojim društvenim mrežama, a otkrila nam je zašto smatra da se o tome u našoj zemlji, toliko ćuti.
– To je tabu. Nisam sklona da banalizujem stvari i krivim “igrice filmove serije i internet”, ali recimo, često čujemo izraz po tipu “ispunjava/ne ispunjava svoj bračni dug” i pod time se naravno misli na seks. U mom poimanju bračni dug je podrška, prijateljstvo, pomoć.
Čak kada su u pitanju i bivši supružnici ili čak bivši momak i devojka, silovanje se ne shvata ozbiljno. Nažalost, govori iz svog iskustva.
Za mnoge da ne kažem skoro sve, pa čak i za policiju je jednom da – uvek da. I de facto, jako je teško dokazati neželjeni seks u braku, pa čak i među bivšim supružnicima. Ja sam naišla na to da mog bivšeg nisu kaznili za to delo. Bilo je “aha, imate dete? A niste razmišljali da je on hteo da se pomiri sa Vama?” O čemu možemo da pričamo kada se silovanje tretira kao znak pomirenja… Kao što rekoh, dug put je pred nama kada će silovanje u braku/vezi biti silovanje, ne samo mrtvo slovo na papiru, nego ozbiljno kažnjivo delo. Razlog je po meni cirkularni porok. Mišljenje ljudi i običaja pritiska sudstvo, a sudska rešenja (blaga, nezainteresovana, ili štaviše, rešenja uniformisanih policajaca jer često ne da ne dođe u sud već ni do inspektora) utiču na mišljenje građana. I tu smo gde smo.
Rani znaci nasilja
“Kako nisi primetila nešto kod njega?” je pitanje koje se često postavlja ženama koje su pretpele nasilje, što ne samo da obezvređuje pretrpljeno nasilje, nego potpuno osporava sistematsko “pripremanje” nasilnika na nasilje unutar odnosa (osim u posebnim slučajevima gde žena nasumično doživi neku vrstu napada).
Zato Katarina često piše o ranim znacima nasilja.
Uvek naglasim da ih je jako teško videti, jer je veza tu da se mi prepustimo, a ne da tražimo red flegove kao na polju boja. Nismo na frontu, nismo u ratnom kotlu, nismo u rovu. Lako je zadnjim umom to uviđati, lako je komentarisati sa strane, ali kada je osoba zaljubljena, sam smisao je prepustiti se partneru. Uvek naglašavam da devojke ne krive sebe što nisu prepoznale na vreme neke znake. To je besmisleno, kaže Katarina i dodaje:
Onda se ne treba ni upuštati u vezu ako će se preispitivati svaka boja poklonjenog cveća ili svaka partnerova overprotektivna reakcija. Da, pričam o tome. Ali naglašavam da naše krivice tu nema. Da, zadnjim umom sada mogu da vidim te znake nasilja. Međutim, da se nasilje nije desilo, već da smo ostali u srećnoj vezi i braku i zajedno podizali sina, ti znaci uopšte ne bi predstavljali “rane znake nasilja” već neku slatku anegdotu.
“Uvlačenje u nasilje ide polako”
– Kada te nasilnik već uvuče u paučinu, gotova si. Ali to ide jako prepredeno. Devojke koje nisu doživljavale nasilje i imaju manjak empatije, i možda manjak inteligencije su sklone osuđivanju i prozivanju žrtava da su glupe. “Kako to pa bilo je tako očigledno”. Ali to tako izgleda sa strane. Lako je post factum biti analitičar. To boli, a još više me boli za druge devojke koje neće nastaviti možda dalje zbog toga. Automizoginija cveta i to je tužno.
Nasilnik te uvuče u paučinu takvog života, zapetljaš se u mreži, u balonu, iz koga ne možeš da izađeš. Drugima to izgleda lako – eno vrata, beži bosa (to joj se i dešavalo u momentima “trezvenog probuđenja”, bežala je bosa po snegu od batina, iskakala s prvog sprata… on ju je vraćao).
– Ali ti ne možeš da bežiš: čak i da su vrata otvorena, čak da on nije kući, ti si zaključana u svojoj glavi, on te je mesecima tamo zaključavao i pripremao za pre svega psihičko zarobljeništvo.
Uvučena u ciklus nasilja, pa posle nežnosti i tešenja, i otkrila je da u jednom trenutku, strah nestane. Potisnut je. Žrtva se navikne na takav život.
– Kada se odvikneš od takvog života, odeš od njega i desi se nasilje, onda i prijaviš, i trgneš se i aktiviraš se. A dok se nalaze u nasilnoj vezi, žrtve, bar sudim po sebi, ne plaše se čak ni smrti ni bola. Da, ponižavajuće je, bolno, užasno, loše. Znaš da ćeš ležati nekoliko dana sa jezivim bolovima u glavi, u rebrima ili u maloj karlici… Ali to je drugačija vrsta straha od recimo onog kada te napadnu razbojnici na ulici ili kada pokuša da te siluje stranac. Barem ja to doživljavam tako. Što ne znači da žrtva UŽIVA u tome jer ostaje, nadam se da to ne moram da naglašavam, jer postoje apsurdne ideje da žrtve eto vole da su žrtve. To neću ni pominjati, apsurd.
“Ja, obrazovana devojka, sam upala u klopku”
– Nisam mogla da poverujem da je moj bivši dečko, otac mog deteta silovatelj. Ja, kao obrazovana devojka, diplomirani pravnik, student treće godine filozofije, upala sam u najbanalniju i najguplju klopku, ali želim da time upozorim druge devojke. Pomislila sam ovako “on je lep i mlad, sve devojke ga jure, on ne može biti silovatelj, on može da dobije seks po zovu prsta”. Možda sam bila mlađa, neiskusnija, naivnija, ali najverovatnije sam bila – jednostavno jako zaljubljena. I u tome je suština. Ispostavilo se da je, ne samo da je
nasilnik i silovatelj, razmišljam da li da ga nazovem pravim imenom ili ne… Pa uglavnom, on je sa svojih 29 (sad ima 30), kada je nakratko izašao iz zatvora, bio sa devojčicom starom 14-15 godina.
Katarina se očajnički borila i pobedila je svog nasilnika na sudu, a sada njen bivši dečko, nasilnik i zlostavljač služi kaznu za svoja dela.
Borila sam se iz sve snage. Predvidela sam da slobode neće videti dugo i bila sam u pravu. Neću da se ponavljam, krvnički me je tukao minimum svake nedelje tokom naše veze, kad smo živeli zajedno, uključujući trudnoću. U trudnoći me je zamalo ubio. Šutirao me je u stomak i ostavio na snegu u lokvi krvi iz materice, iz usta, iz ušiju… O tome sam pisala i neću da se ponavljam. To se desilo u decembru 2018. On je u zatvoru i dalje. Međutim, da li sam ja pobedila?
Bila je srećna što je dobila pravdu, tada. Ali kako vreme prolazi – shvata da nije istinski srećna jer kakvu god kaznu da dobije njen bivši, može slobodno da kaže da joj je skratio život, barem 50 odsto.
Ja sam samohrana mama, potpuno sama na ovom svetu. Izgubila sam mamu, baku i deku u godinu dana. Vratio mi se sistemski lupus, to je autoimuno oboljenje, jako mučno, na nervnoj bazi jer sam na sve to imala i posledice traumatičnog porođaja.
Život posle nasilja
– Znam da ljudi vole hepi endove. Volela bih da ga pružim ljudima. Ali ja ne smatram da sam doživela hepi end. Smatram da sam ugrabila neki mali delić pravde koji me je koštao preskupo.
Na žalost, kako kaže, ovo nije priča sa srećnim krajem.
– Ja nemam muškarca, nemam ljubav i iskreno, mislim da nikad neću imati. Nemam ni bliske prijatelje jer te nasilnik odvuče od tvog kruga prijatelja, a nemam snage da izgradim nove odnose. Često sam usamljena, nije me sramota da kažem to. Izvinjavam se ako je neko očekivao hepi end, ali biram istinu. Jako sam umorna i nemam vremena za upoznavanja jer imam druge prioritete – faks, dete, posao.
Priznaje da često žrtvuje zdravlje jer, na primer, nema s kim da ostavi dete. Izgubila je zbog političke situacije u Rusiji/Ukrajini dobro plaćen posao i sada joj nije nimalo lako.
Nalazim utehu u sinu i u fakultetu. Trudim se da uredim kuću da mom sinu i meni bude komforno (kada sam dobro zarađivala, odvajala sam i kupila stan, što smatram da je priličan uspeh za mojih tadašnjih 24-25). Međutim, ono što bih poručila i devojčicama je da se ne ozlobe na svet, da budu oprezne, ali da budu spremne da otvore srce dobrim ljudima, pritom ne mislim obavezno na ljubav, kaže ona i ističe:
– Pokušavam da se borim i da ne odustajem. Začuđujuće, ali osobe koje me znaju uživo kažu da sam jako prijatna, opuštena i “vesela” u razgovoru. Drago mi je da čujem takvo mišljenje jer mi nije namera da opterećujem ljude, iako mislim da je bitno da se o ovakvom stvarima priča.
A, verujte nam na reč, Katarina iza sebe nije imala vojsku, nego je sa svojim sinčićem pod ruku krenula u borbu za život bez nasilja, ma koliko god joj bilo teško.
blic.rs