“Njih dve koje su preživele najbolje znaju kako je moja Kaća umirala, ali ja nemam nikakav kontakt sa njima. Ni saučešće imi nisu zjavile”, kaže Ljubinka Petković
Suđenje za izazivanje stravične saobraćajne nesreće koja se dogodila 29. januara 2022. godine, za koju je optužena Anđela Stoilović iz Predejana koja je upravljajući automobilom marke “golf” oko 4 ujutru sletela u Južnu Moravu kod Vladičinog Hana, prilikom čega su poginule njene dve drugarice Katarina Petković i Anđela Milovanović, dok je četvrta koja je bila u vozilu Kristina Mitrović lakše povređena, uskoro će dobiti epilog.
NAJČITANIJA VIJEST:
U Višim sudu u Vranju završeno je suđenje optuženoj Anđeli Stoilović. kojoj se na teret stavlja teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja, a postupajući tužilac je tražio osam godina zatvora za Anđelu S. zbog učinjenog dela. Na ročištu koje je održano u četvrtak iznete su završne reči.
Tim povodom, Ljubnika Petković majka stradale Katarine smogla je snage da kroz suze da prvu ispovest nakon ove stravične nesreće.
- Kao roditelj, Katarinina mama, dolazim skoro tri godine sa željom da znam šta se desilo tog kobnog jutra, tog 29. januara kada je nama presuđeno. Želela sam da saznam kakve su povrede bile preživelih, da li su bile životno ugrožene? Ako su povrede bile lakšeg karaktera i one bile svesne, da li su pomogle svojim drugaricama? Saznala sam da nisu. Želela sam da saznam istinu, želela sam da saznam koje su bile zadnje reči mog deteta, da li je plakala, vrištala, zvala upomoć – počela je svoju potresnu ispovest majka stradale.
Preživele drugarice ni saučešće nisu izjavile
Kaže da joj nijedna Katarinina drugarica koja je bila u “golfu” smrti nije izjavila čak ni saučešće, kao ni njihove porodice.
- Njih dve koje su preživele najbolje znaju kako je moja Kaća umirala, ali ja nemam nikakav kontakt sa njima. One mi nisu ni saučešće izjavile, niti došle da zapale sveću svojoj drugarici, ni na jedan parastos, zadušnicu, godišnjicu, rođendan. Mislila sam da kada Anđelu puste iz pritvora de će doći i reći – izvini, žao mi je. Povredim slučajno komšiji životinju, pa kažem izvini. To njeno izvini neće vratiti moje dete, ali mislim da je tako ljudski. Kod nje ne vidim ni trunku empatije, ni trunku griže savesti.
Njihove majke su tog jutra bile u vranjskoj bolnici sa svojom decom, nijedna se nije udostojila da pozove i kaže – i vaša deca su bila s našom. A onda kažu sudbina, ne ovo nije njihova sudbina, ovo je jedna velika nepažnja, neodgovornost, velika bahatost. Svoje frustracije lečiti za volanom i ići tom brzinom po tom klizavom putu s putnicima u autmobilu je van svake pameti. Pored svih njenih prekršaja koje je napravila, vozila sa probnom dozvolom posle 10:30 h, vozilo veće kubikaže, prekoračenje brzine, pod dejstvom alkohola, različite gume, u jednom malom mestu kao što je Predejane, da bih sebe odbranila pred ljudima, najbolje je reći zašto smo se mi priključili gonjenju. Stavite se vi u naše pozicije i vi ste roditelji i vi imate decu. Kakav bih ja roditelj bila da sam tog dana rekla ne, ja bih se potpuno ogradila od svog deteta, kao da me ne zanima šta se desilo sa njom – priča žalosna majka i nastavlja:
“Moja Katarina nije tikva bez korena, moja Katarina nije list papira koji je pao s mosta i otišao niz vodu, ne mene je sve zanimalo i sve sam želela da znam. Mi smo mirni i nekonfliktni ljudi, ja sam seljak, poljoprivrednik, moje ruke su nekad prljave od posla, ali mi je obraz čist. Moje dete ni mi nemamo mrlju na matičnom broju. Da je bilo obrnuto i da su oni na našem mestu, pitala bi ih kako bi se oni osećali.”
Katarina je, kako kaže njena majka, bila vesela i nasmejana devojka, vredna, hrabra, druželjubiva, svakom je znala da pomogne, kako u komšiluku tako i na poslu, jednom rečju bila je – drug.
- Zašto vam sve ovo govorim, nije ovo patetika, ona je bila takva i sigurna sam, poznajem svoje dete i u toj situaciji ona se lavovski borila da pomogne svojoj povređenoj drugarici, samo nije znala koliko može da izdrži u toj ledenoj vodi.
Na poleđini Anđelinog spomenika stoji njihova zajednička slika i epitaf:
“Pružiću ti ruku kad osetim samoću,
Pružiću ti zagrljaj kad osetim hladnoću,
Za svaku tvoju bol biću ti lek,
Onaj pravi prijatelj, biću tu zauvek”.
“Anđeo na nebu i čeka me”
Ljubinka kaže da je ćerku sahranila na livadi na kojoj se kao mala sankala.
- Dužnost optužene, kao vozača je bila da pomogne povređenima, a ne da izađe i krene putem u pravcu Predejana. Povelo se pitanje njene fizičke građe, ona je bila mnogo višlja od moje Katarine, kada je trebalo da se pomogne povređenoj Anđeli. Jako sam ponosna na svoje dete, ponosna sam što sam je imala, a nesrećna jer sam je prerano izgubila. Po onome što vidim, njeni roditelji idu uzdignute glave kao da je njihovo dete osvojilo Nobelovu nagradu. O njihovoj neljudskosti imala bih mnogo toga da kažem, ali ne znam kako sam skupila snage i za ovo. Ja sam očiti primer, ono što me nije ubilo – to me ojačalo – kaže Ljubinka, piše Kurir.
Prema njenim rečima, pre 30 godina izgubila je dva brata u saobraćajnoj nesreći, pa doživela sve to ponovo i gledala kako joj dete sahranjuju u belom kovčegu na 200 metara od kuće, u livadi gde se nekada sankala, sa pogledom na školu u koju je išla. To sve trebalo je izdržati.
NAJČITANIJA VIJEST:
Zabranjeno da mu se ime spominje: On je slomio srce Ilde Šaulić
- Da nijedna majka ne doživi da jedan dan, sat, minut živi posle svog deteta. Kažu, ja se ne sećam, da je bilo oblačno i da je padao sneg, kada je trebalo da sahrane Kaću, oblaci su se razišli i sunce je tako jako zasijalo. Moje dete je bila anđeo na zemlji, sada je anđeo na nebu i čeka me.Teško je živeti, a biti ranjen u duši, videti je svuda a nigde je ne naći, čekati da se vrati, a nje nema. U svakom otkucaju srca boli, u svakoj suzi je vidim, u svakoj tišini čujem. Bila je vedrog duha i plemenitog srca, živeće sa nama dok kucaju naša srca, da je ljubav mogla da je sačuva, naša bi joj podarila večnost – zaključuje neutešna Ljubinka Petković.
“Počivaj u miru i neka ti moje suze ne remete večni san…”, poručila je ćerki.
Autor: Republika
