Poznata književnica Vedrana Rudan hrabro deli svoja iskustva u borbi sa retkim oblikom kancera.
Otkriva težinu života sa metastazom i složenost lečenja.
Poznata književnica Vedrana Rudan već više od godinu i po dana vodi najtežu bitku u životu. Ona ima redak oblik kancera, odnosno kancer žučnih kanalića.
NAJČITANIJA VIJEST
O svojoj borbi, boli i odlasku u bolnici Vedrana Rudan često piše u svojoj kolumni rudan.info, a najnoviji tekst posvetila je sestrama koje im pomažu tokom bolničkog lečenja. Ipak, u njemu je sažela svu bol koju oseća tokom ove mukotprne borbe i otkrila kako se trenutno oseća.
Prenosimo vam deo njene kolumne:
– Juče sam po ko zna koji put ušla u bolnicu. Jedva sam napravila tri koraka, tri koraka su maraton za ovakve poput mene, i srušila se u stolicu.
Uz mene se stvorila negovateljica sa kolicima i odvezla me do kreveta. Kosti su mi osute metastazama, svaka je u meni vrištala na svoj način.
Zazivala sam smrt kao što to inače radim već godinu i pol. Uzalud. Svaki doktor s kojim razgovaram ima svoj recept kako maknuti bol. Ubijači boli ili ne deluju ili slabo deluju jer bolesnici od karcinoma imaju i mnoge druge bolesti.
Nezamisliv je užas umirati od raka. Lečenje je uglavnom skupo i za neke od nas besmisleno, kvalitet života ne postoji, a odlaganje smrti je najveća kazna.
“Sestre”
U tom paklu postoje i kockice leda, gase plamen koji ti ždere i dušu i telo. Ovo nije fraza kojom ja bespomoćna nesretnica kupujem njihovu milost. Te žene i jedan dečko su bića koja nas drže, možda samo po meni, na besmislenom životu.
Mnogi sretnici koji ovo čitate nemate pojma o čemu govorim. Izgledamo jezivo. U nas ubacuju hemo i ostale otrove, ali lica sestara kojima smo okruženi nisu naše ogledalo.
Smeše nam se kao da smo lepi, drže posudu za povraćanje, menjaju nam pelene, istresaju naša go*na u školjku dok se nama diže želudac jer ne možemo podneti vlastiti smrad.
Izgledam poput kostura prekrivena kožom. Najdraži me preklinju da nešto pojedem, meni se sve gadi.
Pre petnaest mi je minuta u sobu ušla spremačica i tepajući mi kako je “maneštrica” lagana, baš lagana, nagovorila me da je progutam.
Nisam mogla verovati da sam to učinila. Noćas nisam spavala, ne znam koliko puta je sestra bila uz mene, skidala jednu bocu, nameštala drugu i pitala me treba li mi što.
Često ih pitam kakve su im smene, nikako da zapamtim ili one nisu precizne. Stalno su u bolnici. Mnoge se usput i školuju i brinu o porodici.
“Kako, pitam ih.”
“Ne spavamo.”
“Zašto ne pobegnete? Sestre se traže na sve strane.”
NAJČITANIJA VIJEST
“Samo ovde možemo dati sve od sebe, samo ovde možemo pomoći onima kojima zaista treba.”
Iskreno, ne razumem ih. Ne znam za koje bih pare, da sam zdrava, izdržala na ovom odeljenju jednu smenu.
U razvijenom svetu sestra brine o pet onkoloških bolesnika. Kod nas sestra ne broji svoje pacijente – stoji između ostalog u njenoj najnovijoj kolumni.
Podsetimo, Vedrana detaljno opisuje kroz šta prolazi, a u ranijim tekstovima naglašavala je da se boji umiranja u bolovima.
