Naučila sam da pregled od pet minuta zaista može da promeni život i da nije sreća u tome kad se na pregledu ništa ne nađe, već je sreća ukoliko sve što postoji otkriješ na vrijeme.
Marija Mihajlović se dobro sjeća koliko ju je mrzelo da ode na zakazani sistematski pregled koji je radila svake godine. Sjeća se i koliko je taj decembar bio hladan. Danas zna da je prevagnula želja da novu kalendarsku godinu započne čistih računa. Doktorka je radila ultrazvučni pregled, smijale su se nekim šalama, a onda se nešto u toj ležernoj atmosferi promijenilo.
– Sjećam se da je doktorki Ani na trenutak zastao dah i da se hladna sonda nešto duže zadržala na mojoj dojci. Tužno me je pogledala, ništa nije izgovorila, ali bilo mi je jasno da je nešto našla. Oni koji su to iskusili znaju dobro šta se dešava u tom momentu – seća se Marija.
Dalje se sve dešavalo brzo. Usledili su još neki kontrolni pregledi i uputili su je kod profesora Granića.
– Primio me je i prihvatio kao svoje dete. Kroz čitav proces vodio me je odlučno i bez ulepšavanja stvarnosti. Zahvaljujući njemu, nisam odustala čak i kada je bilo preteških momenata, a verujte, bilo ih je mnogo. Operisana sam u roku od četiri dana, 24. decembra 2020, i urađena je poštedna operacija prilikom koje je izvađena sama promena i očišćeno okolno tkivo. Sedam dana čekanja na histopatološke nalaze bilo je najdužih sedam dana u mom životu.
Bila sam ljuta kad sam čula dijagnozu
Vesti nisu bile lepe, a utešne su bile profesorove reči: „Kad je već trebalo da se desi nešto ovako, izvukli smo najbolje karte“. Od Marije je zatražio da igraju igru čija pravila i ishode nije znala, ali je pristala. Dogovorili su se da narednih godinu dana podrede borbi.
– Kada mi je saopštena dijagnoza raka dojke, ostala sam bez daha u grudima. Nije me bilo strah, već sam bila jako ljuta. Bolest me je zadesila u mometu kada sam bila najsrećnija. Bila sam najbolja mama, supruga i drug na svetu. Bila sam sve najbolje drugima, ali ne i sebi. Već tada sam odlučila da život nema reprizu i da se zasigurno neće završiti sada.
Teško je bez kose izaći među ljude
Usledile su venske terapije koje su promenile ne samo njen odraz u ogledalu već i pogled na sve oko nje. Bilo joj je teško da zavoli svoj novi lik u ogledalu.
– Teško je bez kose izaći smelo među ljude i istrpeti sve te poglede pune osude, gađenja i tuge. Najteže mi je bilo da sve što mi se dešava saopštim roditeljima. Suprug Vladimir je bio i jeste moja najveća snaga i podrška, a zbog mojih anđela, Viktora (10) i Laure (8), odlučila sam da moje vreme još treba da teče. Oduvek sam bila okružena velikim brojem ljudi, omiljena u društvu. Vrlo preduzimljiva, obrazovana mlada žena puna života. Prva koja bi na svakoj proslavi ustala da igra i svakako prva koju bi prijatelji pozvali u pomoć – priča Marija.
Imam najhrabriju decu na svetu
Tada je imala potrebu da zaštiti sve drage ljude jer je znala da će ih loša vest boleti. Brzo je shvatila da za tim nema potrebe jer je baš niko, osim jedne bivše prijateljice, nije sažaljevao.
– U svakom momentu su bili tu za moju porodicu i mene. Komšije u zgradi su takođe pomogle puno. Kada god je bilo potrebe, vodili su dečicu u vrtić i školu, uzimali ih kod sebe kada sam imala loše epizode. Moja deca su najhrabrija deca koju znam. Po savetu psihologa, od njih ništa nisam krila, samo nismo davali važnost manje bitnim stvarima. Bili su prisutni kada sam se prvi put ošišala i bodrili me da ne nosim marame i perike. Uverili su me da sam lepa baš takva i naučili da ljude gledam njihovim iskrenim pogledom. I sada, dve godine kasnije, nisam pustila kosu da raste.
Marija voli da kaže da je ova bolest drugačija od prehlade, ne prolazi za nekoliko dana, sa nekoliko tabletica, i utiče na celu porodicu.
– Ponosna sam na supruga i decu, hrabriji su od mene svakako. Nikada nisu bili tužni ili zabrinuti. Dogovorili smo se da se telo malo razbolelo, ali će ga ljubav izlečiti. I jeste. Ali samo su oni svedoci mojih suza i neprospavanih noći u kojima sam zapomagala u bolovima i grčevima.
Kao ekonomista Marija radi u internacionalnoj kompaniji i ne zaboravlja veliko srce i razumevanje uprave i kolega koji su od prvog momenta bili uz nju. Odmah po operaciji odobren joj je rad od kuće, pa bolovanje nije ni otvarala. Bili su joj i finansijska podrška tokom lečenja, a buketi cveća i korpe voća su redovno stizali.
– Moje iskustvo je dovelo do toga da danas marketing tim moje kompanije podržava sve velike projekte koji se tiču obolelih od karcinoma dojke i često znamo da zajedno obeležimo mnogobrojna dešavanja.
S ponosom ističe i članstvo u Udruženju „Žena uz ženu“ koje, kaže, čine prave lavice, prijateljice i sestre po onome što su prošle ili prolaze.
– One daju krila i sa njima je sve lakše. Zajedno radimo na tome da kod ljudi podignemo svest da je prevencija neophodna, da je samo rana dijagnoza dobra prognoza i da strah nije dobar saveznik i partner.
Učimo žene da pregled od 5 minuta zaista može da promeni život. Da nije sreća u tome ako ti niko ništa na pregledu nije našao, već je sreća ukoliko sve što postoji otkriješ na vreme – kaže sa strašću borca.
Uverena je da joj je bolest donela mnogo više nego što joj je uzela.
– Kažu: jednom onkološki pacijent, uvek onkološki pacijent. Ja životu imam da poručim da sam hrabrija i smelija nego ikad. Srećna sam. Naučila sam i usvojila sve pouke koje mi je život uputio. Bolest mi je dala krila i sada letim daleko. Nebo nije granica – poručuje Marija sa željom da se nikada i nikome ne desi što i njoj.