Sve više gubi snagu, pa je prinuđena da donese odluku i da se smesti u starački dom.
Maja Odžaklijevska se u jednom periodu povukla iz javnog sveta, preselila u malu kuću u prirodi i posvetila se unuku Luki.
Ipak, kako je navela jednom prilikom, sve više gubi snagu, pa je prinuđena da donese odluku i da se smesti u starački dom.
– Mislim da to nije teška odluka, ali je to užasno teško roditelju, jer moja majka je rekla: “Samo me nemojte davati u starački dom”. Što se mene tiče, ja bih volela da svoj život završim pored svoje ćerke i unučića, ali ako budem svojoj deci balast, ja ću svakako da se pomirim sa činjenicom da ću otići u starački dom – rekla je Maja tada, a onda dodala i da će Centar za socijalni rad odlučiti šta će biti sa njenim unukom.
– Međutim to bi bilo isto kao da mene pitate: “Pa dobro kako se sada osećate s obzirom na to da razmišljate da Luku date u dom?”. Luka je moj autistični unuk, to većina zna, i zaista razmišljam da ga dam u dom. Zašto? Pa ne mogu ja da ga dam, Centar za socijalni rad će odlučiti šta će biti sa Lukom, ali je suština da ja sve manje mogu njegovu energiju da udahnem.
Nekad ostanem, dobro sam rekla, bez daha. Toliko se uznemirim kad je on uznemiren da ne mogu da udahnem. Ne smem to sebi da dozvolim. Svakim danom kad on ima napad, ja sam jednim korakom bliže zemljici.
– Luka je kod mene proveo osam meseci kada je imao dve i po godine. Kod mene je proveo još četiri godine, ili skoro pet, posle toga kada je majka opet bila u obavezi. Luka je sada dva i po meseca kod mene zato što je majka u obavezi. Majka ne razmišlja o tome da li ja mogu ili ne mogu, a mora da razmišlja o tome, jer nije suština izgubiti i dete i majku, treba sačuvati i jedno i drugo. Jednog trenutka ću joj biti ipak dragocena što sam uopšte postojala, a za njeno dete je jako važno da ja još postojim, pa makar uzela to dete povremeno koliko mogu da izdržim u ovim godinama – otkrila je Maja i priznala da je negiranje njene ćerke dovelo do toga da je jedan dan kad niko nije znao odvela dete u Centar za decu ometenu u razvoju.
– Molila sam se Bogu da dete nauči da ako ga neko zaustavi na ulici i pita kako se zove, bar da kaže svoje ime. Eto, da bar ima neku smernicu ako negde zaluta. Možda će ovo sada zvučati prepotentno, nisam ja Lukin lek. Nisam ja Lukin psiholog, samo sam baka koja ga bezgranično voli. Svu tu ljubav koju posedujem ja sam kanalisala prema Luki i tako je on postajao mekši,
otvoreniji. Evo sad je proveo deset meseci sa majkom, on se vratio unazađen, po mojim kriterijumima, ali, da ne budem pogrešno shvaćena, i prema kriterijumima njegove učiteljice u školi, njegovih ostalih nastavnika.
“Šta sam ja Bogu zgrešila da dobijem ovakvo dete?”
Kako je priznala, njenoj ćerki nije baš najprijatnije kada čuje ovakve povratne informacije.
– Pa naravno, a onda me ćerka optužuje kako ja izmišljam priče, a ja to ne radim. Na kraju krajeva ja sam okružena ljudima, prijateljima, koji vide i progres i nazadovanje Lukino. Ćerka mi je u jednom trenutku rekla: “Šta sam ja Bogu zgrešila da dobijem ovakvo dete?” – ispričala je Maja jednom prilikom za Blic televiziju.
