Aco Pejović, koji je napravio besprekornu karijeru, otac je tri prelepe devojke, a skladan brak čuva daleko od javnosti, u mladosti je ipak bio nemirnog duha zbog kojeg je upadao u razne neprilike. Tako je sa sedamnaest godina završio je i u zatvoru zbog nelegalnog pokušaja prelaska francuske granice.
Srećno detinjstvo
– Imao sam ono najbitnije, srećno detinjstvo. Nisam imao sve kao ovi klinci danas, nisam mogao odmah sve da dobijem. Imao sam pažnju, ljubav svoje porodice, bilo je da izađeš van kuće i da jurcaš za loptom, drugačije su se stvari odvijale davnih godina. Bio sam u đačkom domu, imali smo krevete na spratove. Bilo je lepo, bio sam klinac, tamo nikog svog nisam imao, imali smo fiksne telefone i moraš, ako imaš problem, u govornicu da čekaš da se javiš. I one loše stvari koje sam u tim danima proživeo opet bih sve isto – kazao je na početku.
NAJČITANIJA VIJEST:
– Imao sam 14 godina i to je za mene negde bio mučan periodu. Bio sam u đačkom domu koji je bio oronuo, hladan, sa sobama gde je bilo po šestoro, sedmoro ljudi i zajednička kupatila. Ali Bože moj, sve zbog muzike – prisetio se Pejović tog perioda, a potom i osećanja koja su ga obuzimala nakon odlaska iz porodičnog doma.
– Nisam plakao ali su mi noći bile teške. U gradu si gde nikoga ne znaš, ali apsolutno nikoga. Stresno je bilo jer sam bio klinac. Treba da se snađeš, da izguraš tu priču zbog koje si došao – rekao je pevač.
U toku perioda školovanja, sreću i radost u pevaču budili su vikendi koje je provodio uz roditelje.
– Možda sam jednom mesečno uspevao da odem kući. Radovao sam se maminoj kuhinji, nisam mogao da nosim hranu u dom jer nije bilo mesta gde da je držim. Baš je bilo kao u vojsci. Sećam se da je majka nakon što me je posetila tamo jednom prilikom, otišla kući u suzama. Onda se posle deset dana otac pojavio i rekao: ”Moram da ti promenim dom. Majci se ne sviđa u kakvim uslovima živiš – ispričao je Aco u emisiji ”Iz profila”.
Zatvor zbog ilegalnog prelaska
– Želeo sam da odem iz zemlje, i to u Francusku, gde sam imao ujaka. Pošto sam mu godinu dana ranije već bio u poseti i putovao samo sa tadašnjim crvenim pasošem, nisam znao da je u međuvremenu uvedena viza. Sve je išlo po planu dok me na prelazu iz Italije u Francusku nisu izveli iz autobusa, kada su krenule prave Tantalove muke. Prespavao sam na klupi kod carinika i sutradan otišao za Torino u francusku ambasadu u želji da mi daju vizu, ali su me samo izbacili napolje, pa sam vozom probao da stignem do Šanberija, prvog grada u Francuskoj. Međutim, policija me je i tu pronašla, usledilo je privođenje, pa noć u zatvoru, kada su me dugo ispitivali. Pomislili su da bežim pred zakonom i da sam počinio neko razbojništvo, dok im na kraju nisam objasnio da idem u Francusku zbog nastupa. Ipak, udarili su mi pečat zabrane ulaska od dve godine i deportovali me u Italiju. Tamo sam prenoćio na klupama zajedno sa dva klošara i pitao se da li ću dočekati jutro. Pošto sam neviđeno tvrdoglav, sutradan sam ušao u jedan šinobus koji je prevozio radnike preko granice i rešio da poslednji put pokušam da se domognem Francuske. Čim sam seo, začuo sam pištaljke i video policajce kako trče. Odsekao sam se od straha, ali se ispostavilo da su jurili male Arape koji su krali ćebad iz spavaćih kola. Kada su se vrata voza konačno zatvorila, bio je kraj moje agonije – priseća se harizmatični muzičar, koji je se, uprkos tome što je živeo u Francuskoj, vratio u Jugoslaviju zbog odsluženja vojnog roka.
Prošao golgotu kao vojnik JNA
– U Francuskoj sam se jednom čak zaposlio i na gradilištu, radio sam sedam dana, ali mi je gazda osmog dana uručio kovertu s platom jer sam svaki dan kasnio. Tako se moje lopatanje neslavno završilo (smeh). Iako sam veliki patriota i volim svoju zemlju, nisam imao nameru da idem u vojsku. U to vreme mi se činilo da je to gubljenje vremena, ali sam kasnije, kad sam je odslužio, shvatio da nisam bio u pravu. Vojni rok sam počeo da služim 1990. godine kao vezista. Tamo sam stekao divne prijatelje – Predraga Kovača i Fišu Nedžada. Jednog dana smo se, dok smo pod jednim drvetom pili pivo, jeli napolitanke i pušili „filter 160“, zakleli da ćemo biti kumovi.
NAJČITANIJA VIJEST:
Denisa preminula u 27. godini života: Ostale su neutješne dvije kćerke Ayla i Asya
Jednom prilikom neki oficir poslao je mene i kolegu da mu kupimo picu u gradu, ali čim smo sa uniformama JNA ušli u piceriju, počeli su da nas maltretiraju. Terali su nas da se svlačimo i vršimo nuždu na uniformu, da psujemo Tita i Miloševića, a hteli su da nam urežu i zvezdu na čelo. Na svu sreću taj drugar je video da vrata nisu zaključana i uspeli smo da pobegnemo, a mogli smo da se ne vratimo živi. Kad je došlo vreme da krenem kući, mojoj sreći nije bilo kraja – sećao se Aco, kojem je život dvanaest godina kasnije ipak priredio lepo iznenađenje.
Kad rat stvori kumove
– Kad smo završili vojsku, razbuktao se taj nesrećni rat, razišli smo se i pogubili kontakte. Jednom sam čak i došao do Nedžadovog broja telefona, ali nisam smeo da ga pozovem. Plašio sam se da ne čujem loše vesti, da mi ne kažu kako više nije među nama. Ipak, dvanaest godina kasnije, jednog dana zvonio mi je telefon. S druge strane je bio Predrag, koji je razgovor počeo rečima: “E, kume, u petak pravim svadbu i čekam te da dođeš u Foču”. Nisam imao vremena za dvoumljenje, a iako sam vozio neki “audi” s požarevačkim tablicama, odlučio sam da ne razmišljam kako ću kroz Bosnu, već sam kupio poklon i burme i krenuo na veselje. Bio sam srećan i sjajno sam se proveo. Kasnije sam, kad sam imao prvu svirku u Sarajevu, pronašao i Nedžada. On se bavi slikarstvom i ubrzo me je takođe zvao za kuma. Pozvali smo i Predraga i još pamtim kako smo se te večeri družili. I dan-danas se čujemo i viđamo redovno – ispričao je Aco u emisiji „Iz profila“.
Kako je počela ljubavna priča Aca Pejovića?
Pejović je decenijama oženjen Biljanom, s kojom je pronašao mir, idilu i zasnovao porodicu. Par ima tri ćerke – Magdalenu, Mariju i Ivu, njihov najveći ponos.
Jednom prilikom je ispričao da su se Biljana, danas univerzitetska profesorka, i on upoznali vrlo mladi, dok je on tek pokušavao da se probije na estradu, a ona je bila tek maturantkinja.
– Imao sam više sreće nego pameti. Ja sam do te godine prošao mnogo toga, što možda moja generacija u to vreme nije. Putovao sam, nagledao se svega i svačega i onda sam u tim godinama poželeo da imam nešto pored sebe, nekoga ko će da me voli – ispričao je Pejović u jednom intervjuu.
Kako je tada istakao, posle samo nekoliko dana ljubavi, njima je bilo jasno da su pronašli nešto što će trajati ceo život.
– Mi smo sedam dana bili u vezi i uzeli se, i evo već 20 i kusur godina smo zajedno. Mi smo sve ove godine jedno drugo upoznavali.
NAJČITANIJA VIJEST:
Čim je Biljana završila srednju školu, Aco i ona su se zakleli jedno drugom na večnu ljubav, a pevač je danas siguran da je supruga značajno uticala na njegovo sazrevanje.
– Ja sam bio tek nekoliko godina stariji. Zajedno smo odrastali, menjali jedno drugo, podržavali se, sazrevali. Tako smo, zajedno, postajali ljudi. Možda me je kombinacija njene ljubavi, moje muzike i dosadašnjeg životnog iskustva, zapravo, izdefinisala kao čoveka. Satkan sam od emocije, realnog života i nazivanja stvari pravim imenom – ispričao je Aco Pejović, koji je zakasnio na sopstveno venčanje.
– Zakasnio sam na svoje venčanje. Šetali su ispred opštine onako svi, ja sam bio na Zlatiboru, svirao sam, tezga je bila.
Zdravstveni problemi supruge Aca Pejovića
Pevača supruga je pre nekoliko godina bila na ivici smrti, kada je zbog aneurizme iznenada izgubila svest i završila u bolnici.
– Biljana je bila zdrava žena, nikad nije imala problema, nije ni znala da ima te aneurizme. To je kao jedan balon koji se stvori na krvnom sudu, ona je imala to urođeno i to dve na očnim aortama. Tri dana se žalila da je glava bolela, ali ništa nešto drugačije nego inače. Taj dan samo se srušila u amfiteatru pred studentima dok je držala predavanje i odmah su je odveli u Urgentni centar. To iščekivanje tamo, dok ona leži na stolu, zauvek ću pamtiti. Te ružne scene koje čovek mora da gleda, kako iznose svakih pola sata po jedno telo u crnim kesama, samo sediš i čekaš i prolazi ti kroz glavu da doktor izađe i kaže tebi “to je to” – ispričao je Aco Pejović.
Pevač je ispričao da je pozvao sve lekare koje poznaje kako bi mu pritekli u pomoć i da on u tom trentuku nije ni znao šta su aneurizme.
– Te večeri ne mogu zaboraviti, cela srpska estrada je bila kod mene. Tad sam shvatio da su mi pravi prijatelji, pokazali su mi ljubav i poštovanje. Toliko su mi snage dale kolege, od Cece, Brene, Bobe, Zorice i Kemiša, Bekute i Mrke, Žike Jakšića, Raka Marić, Lukas, Tropiko, ne znam ko nije bio u Urgentnom uz mene, došli su svi u bolnicu. Bilo je 150 ljudi od toga 70 odsto sa estrade. Sećam se, kreću da je vode na operaciju i zovu moju decu da je vide, jer je to možda poslednji put da je vide. Šest i po sati je trajala operacija, mi smo ostali do 7 ujutru u Urgentnom – rekao je Pejović s tugom.
– Posle operacije bilo je užas videti je kako leži obrijane glave, sa rezovima. Posle toga užas je bio klincima objasniti šta su mogući scenariji. Nisam dozvolio nikome da mi dolazi kući, hteo sam da budem sam sa svojom decom, i onda sednem, zagrlim ih i kažem “Možemo da ostanemo bez mame”, ali sve to prođe, izdrži nekako čovek. Sve vreme mi je bila na pameti ta Cecina pesma “Živ se čovek na sve navikne”. Te prve večeri, od stresa ili čega već, desi se da starija ćerka ima neko trovanje, spava u kupatilu pored šolje. Srednja ima problem sa zubom, najmlađa dobije temperaturu u pola noći. Zovem doktora da da infuziju starijoj ćerki i onda kad ih smestim u krevet, odem u svoju sobu i iz sve glasa se derem i vrištim i molim Bilju da ne umre i da me ne ostavi – ispričao je pevač.
NAJČITANIJA VIJEST:
Kurir.rs
BONUS VIDEO:
