Tokom druge trudnoće, početkom ove godine, Valentini Marinović (34) je otkriven redak, agresivan oblik malignog tumora – metastatskog sarkoma mekog tkiva. Uprkos savetima, ova hrabra žena nije odustala od novog života koji je nosila.
Trudnoća i cista na jajniku: Ništa nije ukazivalo na loše vesti
Lekari su našoj sagovornici u ranoj trudnoći otkrili cistu na jajniku, koja je ubrzo uklonjena u GAK Narodni front. Porodica je verovala da je najteži deo iza njih, ali je, nažalost, usledila neočekivana, strašna dijagnoza. U 30. nedelji na svet je donela svoju drugu bebu (Miona je danas stara sedam dana) i odmah, bez pauze, nastavila iscrpljujuću borbu za sopstveni život. Za nju joj je sada potrebna naša pomoć.
Ovo je njena priča, koja se u početku ni po čemu ne razlikuje od priče neke druge, obične mlade žene na pragu života, majčinstva, lepih stvari koje čekaju…
– Završila sam Fakultet za fizičku hemiju na PMF-u u Beogradu. Nakon toga sam upoznala supruga, sa kojim sam počela da živim na selu nedaleko od Požege. Tu se 2025. godine rodio naš sin Luka. Zapravo, ja nisam odmah znala da će mi se život promeniti, saznavala sam to u etapama, na mnogo različitih načina i u vrlo nezgodnim, emotivnim trenucima – počinje ispovest za eKlinika portal Valentina Marinović.
Hitna operacija, jer cista smeta bebi
Druga trudnoća ustanovljena je Valentini u januaru 2026. godine. Odmah je na ultrazvuku viđena cista na desnom jajniku, prečnika šest centimetara.
– Doktorka mi je rekla da to mora da se proveri u bolnici, pa sam deset dana kasnije imala zakazan 4D ultrazvuk. Doktor u Čačku rekao je da je cista sada veličine 10 centimetara i da mora da se odstrani zajedno sa jajnikom.
Naravno, ja sam se tada prepala, iako nisam ni slutila šta me sve čeka. Kada sam otišla u bolnicu u Užicu sa svim nalazima, odmah su mi dali uput za kliniku „Narodni front“ uz objašnjenje da to smeta bebi da se razvija, da nema dovoljno prostora i da mora da se operiše. Zakazujem pregled kod doktora Nebojše Zečevića. Sećam se, bio je četvrtak, a on je odmah zakazao operaciju za ponedeljak. To je bio 10. mart – neverovatno smireno u odnosu na situaciju priča Valentina.
Neuspeli prenatalni testovi i prve strašne sumnje
U međuvremenu, pre operacije, uradila je prenatalni test. Međutim, zvali su je i rekli da nisu mogli da ga urade, da je potrebno da i treći put vadi krv. To je učinjeno u „Narodnom frontu“.
Inače, priča nam, kada je stigla na kliniku detaljno je pregledana od strane više stručnjaka, ali ništa nije ukazivalo na to da se radi o malignoj bolesti. Jedino što jeste bilo sumnjivo je to što nije bila u pitanju cista žutog tela, kako su joj rekli, već cista sa pregradama, sa različitim sekcijama.
– Dolazim kući jer se nalaz čeka nedeljama. Ali, pre toga me zove Teodora iz klinike za prenatalni test i govori mi da test ni treći put nije mogao da se uradi. Pitala sam zbog čega. Navela mi je tri do četiri stavke koje su kod mene bile isključene, a peta je bila – da postoji nešto maligno. Nakon razgovora sa njom okrećem se ka mužu i kažem: “Ja možda imam tumor. Ne postoji ništa drugo.” Tada sam počela da sumnjam. Na skidanju konaca pitam doktora da li je i njemu čudno što prenatalni test nije mogao da se uradi, potvrđuje i čudno me pogleda. Muž i ja sa sinom izlazimo iz ordinacije, ulazimo u kola i ja počinjem da plačem. Doktorov pogled mi je mnogo odao. Bilo je preteško – iskrena je Valentina, uz nadu da će naši čitaoci prepoznati njenu bol i potrebu da joj pomognemo.
Surova istina zabolela je poput hiljadu noževa zarivenih u leđa
Nakon dve nedelje, njene crne slutnje su se potvrdile. Nije dobila tačnu dijagnozu, već samo informaciju da je maligno i da mora na dodatne analize na Institut za Onkologiju i radiologiju.
– Opet smo sedeli u dnevnoj sobi. Okrenula sam se ka mužu, rekla mu da imam tumor i da su se moje sumnje obistinile. Jedino smo se nadali da se nije proširilo, jer koliko smo umeli da pročitamo sa nalaza (uz pomoć veštačke inteligencije), pisalo je da nije ušlo u krvne sudove i limfne čvorove. Usledile su još dve nedelje čekanja, a doktor mi je u telefonskom razgovoru samo nagovestio da se radi o jako retkoj vrsti tumora – sarkomu mekog tkiva. Nikada pre toga nisam čula za to. Istražujući, shvatila sam da, ako je to u pitanju, nije krenulo sa jajnika i da bez hemioterapije ne mogu da prođem. Već tada prolazim emotivni pakao – priseća se naša sagovornica.
Traumatični konzilijum i strah – ima li metastaza?
Usledilo je još peripetija sa magnetnom rezonancom, čiji je rezultat bio neophodan za konzilijum. Stigla je i konačna dijagnoza, uz Valentinin najveći strah – da li se sarkom proširio, odnosno, ima li metastaza?
– Drhtala sam, plakala… Pred konzilijum sam ušla jedva u stanju da izgovorim bilo šta. Tu me je na čelu stola čekao dr Ristić. Samo sam sela, pokazala nalaz i drhtavim glasom rekla da znam sa čim imam posla, da vidim šta imam, da sam dosta istražila i pitala šta treba da radim. Tada mi je psihički bilo neizdrživo saznanje da imam mnogo metastaza. Na kičmi, pršljenovima, karlici, na jetri, peritoneumu, želucu, u hilusu slezine… Osećaj mi je bio kao da mi je neko zabio nož u leđa. Ne jedan, već hiljadu. Objašnjavala sam drugima da me ne smiruju. Da ja nemam “običan” rak. Da bih u toj situaciji bila srećna da imam “samo” rak jajnika, a ne ovo – govori bez zadrške Valentina o svojim emocijama u tim traumatičnim momentima, a onda i o odluci koju je donela…
Beba me je spasila, nisam mogla da joj uskratim život
– Iako mi je od strane ginekologa savetovano da u ovoj situaciji treba da gledam sebe jer imam jedno dete koje me već čeka kod kuće, odlučujem da rodim. Da ne prekidam trudnoću. Ja sam bila mišljenja da je ovo dete mene u stvari spasilo! Niko nije mogao sa sigurnošću da tvrdi odakle je tumor krenuo i sve sam saznala upravo zahvaljujući bebi. S obzirom na to da je dete sve vreme bilo zdravo, nisam mogla jedno zdravo živo biće da ubijem ili da mu uskratim život. Pa šta će onda tek biti sa mnom? Konzilijum je doneo odluku da odmah započnem hemioterapije kako bi se usporilo širenje bolesti i bebi omogućilo da dostigne zrelost za porođaj – neverovatan splet okolnosti je nastavljen na takav način.
U 30. nedelji Valentinine trudnoće, na svet je stigla Miona. Poverava nam da se posle porođaja osećala isto kao i onog dana kada je saznala za tumor. Bebici je bilo loše, a ona se, kako kaže, tada potpuno raspala.
– Mislila sam da se neće izvući. Tada sam imala pomisao da ću, ako ona ode, otići i ja sa njom. Nekada je bilo jednostavno teško udisati vazduh. Bukvalno. I dan danas je. Jedno dete mi je u Požegi, drugo u inkubatoru, ja u bolovima. Dolazim kući da vidim sina, a srce mi ostaje u “Narodnom frontu”… – emocije preplavljuju ovu hrabru, mladu ženu.
Vreme je presudno: Budimo humani!
Desetak dana nakon porođaja, lečenje i prvu terapiju počela je u Srbiji.
– Molekularni test i reviziju biopsije poslali smo u inostranstvo. Nakon ove prve hemioterapije, najverovatnije nastavljamo lečenje van zemlje. Moja najveća želja je da budem uz svoju decu, da ih gledam kako odrastaju i da sa porodicom dobijem priliku za budućnost – poručuje naša sagovornica.
Za dalje lečenje Valentine Marinović neophodno je prikupiti 150.000 evra (hemioterapije, lekove, dijagnostičke procedure, zračne terapije, operativni zahvati i drugi medicinski tretmani u inostranstvu).
Pomozimo ovoj mladoj, hrabroj majci da dobije šansu da pobedi bolest. Budimo humani, svaki doprinos je korak bliže njenom životu uz njenu decu!
(eKlinika.rs)
