Dragan Stojković Bosanac samo za novi broj tabloida Svet otkriva kako je spasao svoj život. On kaže da u trenutku kada mu se slošilo nije mislio ni o čemu, već je samo zatražio da pozovu hitnu pomoć. Evo šta se dogodilo:
– Nije bila nikakva polna bolest. Tu sam zahvalan dok sam živ Saši Popoviću koji me spojio sa jednim divnim čovekom, lekarom, kardiologom na Dedinju, to je gospodin Nebojša Tasić, koji mi je pomogao izuzetno. Na tome sam prvo zahvalan Saši što me spojio sa njim, a posebno Nebojši i naravno svim lekarima na Kliničko-bolničkom centru Dedinje, na čelu sa gospodinom Bojićem, direktorom. A posebno bih se zahvalio jednom fantastičnom stručnjaku koji me operisao.
To je doktor Mićević i gospodine Mićeviću, hvala vam, hvala, hvala. Ne samo što ste me dobro, kako vi kažete po vašem terminološkom izražavanju, uradili, nego ste mi napravili mali rez tako da sam mogao da prvi dan kad sam se probudio legnem na stranu. Inače sam dobro i pozdrav, pa se čujemo i vidimo. Inače mi je operisana srčana valvula ili srčani zalistak i postoji jedna opaska. Kad sam drugi, treći dan u bolnici ležao pa su me bolele ruke, rekao sam: „Doktore Mićeviću, što me bole ruke?“ Pa kaže: „Šest sati si ovako ležao dok smo te operisali“. Bila je teška operacija jer sam ja u nesvest pao u Konjicu.
Šta se dogodilo?
– Moja supruga ima stan u Konjicu na petom spratu i nema lifta. Negde smo bili na večeri. Ja sam pre toga u Radio Beogradu, kad volim da idem stepenicama, počeo da se zamaram. Onda sam mislio da su to kilogrami, godine, starenje. Međutim, sve više i više. I to jedno veče vraćao sam se u stan i na petom spratu samo vidim da se navlači mrak, nestaje vazduha, ali ne osećaš gušenje. Tako je lako umreti ljudi, to je neverovatno. Sad je ovo vrlo ozbiljna stvar. I tad sam rekao jednu stvar. Bio sam svestan, držao sam se za ogradu. Dunja je stajala iza mene, a moja pokojna tašta Zora je otvorila vrata i krenula prema meni. Ja sam rekao: Zovi hitnu pomoć, gotov sam. I ja sam se spustio. Tašta mi je pridržala glavu da je ne razbijem. Hvala Bogu, nije ništa bilo. To je možda trajalo jedan minut da sam bio u potpunoj nesvesti. Već je stigla hitna pomoć. Konjic je mali i hitna je stigla za dva-tri minuta.Prebacili su me u bolnicu.
A ti si se osvestio tad? Znaš šta se dogodilo?
– Da, da. Ništa. Kao da ništa nije bilo. Nikad, nisam imao osećaj da sam zaspao. Nikad lepše, a to je nesvest, baš duboka. I oni su me pregledali i rekli da je to kardiološki, da hitno idem za Beograd, ali da ne vozim auto. Međutim, ja sam bio super.
Jesi vozio?
– Jesam. Budala. I kad sam došao u Beograd, moj prijatelj lekar, doktor Malićević, uputio me kod svog prijatelja kardiologa. Tada sam shvatio šta je ozbiljan lekar. Bez obzira što me prepoznao, bio je vrlo profesionalan. Seo sam ovako, pregledao me na ultrazvuku, pa sam seo na ivicu kreveta. On ovako stavi nalaz i kaže: Gospodine, vama je ostalo tri godine života ako ovo odmah ne operišete.
Tako ti je rekao?
– Da. To je bilo negde april ili maj, ne znam tačno. Pa rekao sam da odem na more pa ću u septembru. Ne. Kaže: Ne, morate vi to odmah. Po ovom kako stoji, hitno tražite uput za Dedinje i da se hitno operišete koliko danas. Nema čekanja. Ja dođem kući, opet sednem u automobil.
I dalje ne shvataš ozbiljno?
– Ne, ja sam shvatio da je ozbiljno, ali srce nisu pluća. Astma ti je stalno tu pa ti ne da da dišeš. Meni je ta klapna propuštala malu količinu krvi. Nije uspevala da otvori dovoljno da krv ode u mozak i zato padneš u nesvest. I dođem na snimanje i kažem Popoviću: Sale, moraću na operaciju, neću biti na snimanju. O, evo telefon, zoveš, videćeš šta ti treba sve. Stvarno su mi spasili život.
Koliko je trebalo od tog trenutka do operacije? Jel se tu radilo o danima?
– Danima. Sve se završilo za nekoliko dana jer sam bio stvarno urgentan. Nije to bila nikakva protekcija. Ja sam imao tu, kako oni kažu, sinkopu srčanu.
A šta je to zapravo?
– To je otprilike kao kad srce preskoči, dobiješ jaku aritmiju, krv ne ode u mozak, padneš. Možeš da dobiješ infarkt. Ne znam sad da tupim, nisam lekar. Ali bilo je vrlo ozbiljno.
A to je stečena bolest ili nasledna?
– To sam ja vukao godinama. To je nasledno. Sklerotično. Možda i zbog hrane, ko zna. Ljudi moji, mogu samo da vam uputim jedan apel. Sve što vam kafetin i diklofen ne pomognu, idite odmah kod doktora.
Pa stvarno to misliš?
– To ja mislim. Kad me nešto boli, popijem diklofen ako su neurološki problemi, ruka, noga, a glava od kafetina. Ako ne prođe, odmah idem kod doktora. Doktor služi i stručnjak je da vas obeshrabri ili ohrabri, u pozitivnom smislu. Ne čekajte. Svake godine, zdravi, izvadite kompletnu krvnu sliku sa biohemijom. Da znate šta se dešava u organizmu. Verujte, to je najmanja investicija. Uvek imate novca i vremena za automobil kad vam se pokvari. Više ostavljajte vremena za sebe. Naročito omladino. Kad si mlad, ništa ti ne fali, ali sabiranje stigne kasnije.
A jesi ti preskakao lekara pre toga?
– Nisam. Imao sam nekih tegoba i ranije, međutim, jednostavno me to koštalo. Da sam prvi put kad sam osetio zamaranje otišao kod lekara… Ima još nešto. Proveravajte stručnjake i lekare. Desi se da odeš kod kardiologa, u mom slučaju, neću sad da kažem ni gde, i oni kažu da je sve u redu, a ja posle toga padnem u nesvest. E onda, kad sam operisan i došao kući, nisam mogao da verujem da nisam mogao da dignem nogu na stepenice. Onda sam se smejao tim kaubojskim filmovima ili američkim limunadama kad nekoga motkom udare preko noge ili flašom po glavi pa on nastavi dalje. Ja nisam mogao mesec dana da izađem iz kreveta bez ruke moje Dunje. Ljudi, shvatite to ozbiljno. I onda Popoviću padne na pamet pa kaže: Da ti pošaljem dve devojke da vrše prenos od kuće? Trebaš mi. Ali da budu u kratkim suknjicama sa podvezicama, kao medicinske sestre. To je ličilo na njega.
