Njegov otac Dejan oglasio se potresnim pismom koje je posvetio sinu i deci koja i dalje čuvaju uspomenu na njega
Sine,
Prošla je godina otkako smo se poslednji put videli na ovom svetu. Ne znam da li je godina mnogo ili malo. Nemam pojma o vremenu jer je vreme za mene stalo kada si otišao.
Ovo pismo upućeno tebi posvetiću tvojim prijateljima, tvojim drugovima. Deci koja su prerano postala odrasla i videla mračnu, lošu stranu života veoma mlada.
Nije trebalo da bude tako.
Da budem iskrena s tobom, mislila sam da pravo prijateljstvo ne postoji u današnje vreme. Nije bilo tako. Postoji, vidim ga skoro svaki dan otkako si otišao.
Posle te kobne noći, mnogi mladi ljudi, vaši prijatelji, izašli su na ulice Štipa, sa suznim licima, zbunjeni. Izašli su da traže sigurnost, bezbednost, bolje društvo
Nije bilo odraslih, ili ih je bilo vrlo malo… posmatrali smo sa strane…
Deca su neustrašiva!
Prvi dani su protekli u potpunom šoku i neverici.
Dan za danom, tvoja majka i ja počeli smo da se zbližavamo sa tvojim prijateljima. Preko njih sam bila bliža tebi, slušajući mnoge priče i događaje kroz koje ste zajedno prošli. Sigurna sam da su i oni preko mene bili bliži tebi.
Mnogo sam naučila o tebi, naučila sam stvari koje nisam znala, a možda nisam ni shvatala.
Filipe, bio si pravi prijatelj.
Da, pokazali su više inicijative da se sastanu, da dođu u posetu, da odu na kafu.
Ponekad se dešavalo da nisam mogla da izdržim, pa su ti sastanci morali biti kratki. Izvinjavam se i tebi i njima.
I da vam kažem — nije prošao dan, a da neko tamo dole nije upalio sveću… a sada, godinu dana kasnije
Upoznala sam i mnogo dece koju nisam poznavala lično, već samo po imenu iz razgovora sa vama.
Mnogo dece. Družio si se sa mnogo njih, pored svojih najbližih. Upoznala sam mnoge iz škole, sa treninga, od prijatelja iz grada…
Znala sam da pitam:
– Je l’ Filip bio dobar momak i prijatelj?
Odgovor:
– Fića je bio mnogo više od toga!
Ponosna sam na tebe, Filipče.
I deca u tvom odeljenju tuguju za tobom. Jednom sam upoznala tvoju učiteljicu i ona mi je rekla: naši časovi su tihi bez Filipa, tiho je.
Ponekad znam da okrenem auto ispred škole, moje srednje škole i tvoje, ali kad je čas, da me niko ne vidi.
I sada, posle godinu dana, ništa se nije promenilo u njihovoj želji da održe sećanje na tebe. Nema događaja na kom te ne pominju, nema susreta na kom ne govore o tebi.
Filipče, budi ponosan na svoje prijatelje.
Želim da svako od njih mnogo uči i napreduje, kako bi jednog dana, kada zaista postanu odrasli, mogli da rade na tome da društvo učine boljim, da se bore za pravdu, bolje obrazovanje, bolju zdravstvenu zaštitu, veću bezbednost — i da ne ponavljaju greške moje generacije.
Deca koja su prerano postala odrasli, sa ožiljcima, samo zbog nepažnje, pohlepe i nesposobnosti odraslih.
Oprostite mi, momci, oprostite mi, Filipče.
Najbolja drugarica
„Volim te“, napisao je.
