“Ogadio mi se Beograd. Nekada sam šetala Knezom, a danas ljude gledam odozdo. Nisam ni sanjala da ću prositi”, rekla je mlada, iscrpljena devojka, umotana u staro ćebe u centru Beograda.
Ona se zove Jasmina Jovanović. Ima 23 godine i novinari su je zatekli u Knez Mihailovoj ulici, negde na pola puta do Kalemegdana. Među užurbanim prolaznicima koji obaraju poglede, od kojih tek poneki spusti novac, sedela je na betonu i u naručju držala dvogodišnju ćerku. Ispred sebe je postavila karton sa natpisom: “Majka sam dve devojčice Sare i Helene! Potrebna hrana, pelene, odeća. Hvala svima od srca”.
NAJČITANIJA VIJEST:
Cjenovnik bh. ćevabdžinice postao viralan: Kafa 1 KM, ćevapi 3 KM, fileti 4 KM
Jasmina se nada da će doći dan kada neće brinuti da li će njene ćerke ostati gladne. Drhtavim glasom, koji je jedva koristila zbog hladnoće, pokušavajući da ugreje ćerku što više može, otkrila je šta je prethodilo borbi koju vodi danas.
“U julu punim 24 godine. Ja živim u selu Orašac kod Obrenovca. U Beograd dolazim povremeno. Kada sam bila mala, ostala sam bez roditelja. Imam stariju sestru i dva mlađa brata. Nemam nikakav kontakt sa njima. Odrasli smo zajedno u hraniteljskoj porodici, ali u hraniteljskoj porodici ste do 18. godine, a posle morate da se snađete kako znate i umete. Ja sam se zaposlila, radila sam, ali sam bila prepuštena sama sebi. Imala sam sve što mi je trebalo, nisam znala šta znači nemati. Snalazila sam se koliko god da sam mogla.
Sa 19 godina upoznala sam dečka i volela sam ga. On ima sličnu priču kao ja, ali nije bio za porodicu. Kako se Helena rodila, tako se sve promenilo. Voleo je drugare, voleo je sve sem porodice. Prvo se rodila Sara, ona sada ima tri i po godine, uskoro će napuniti četiri, a Helena puni dve godine. Mi smo se razišli i ja sam otišla kod babe u Orašac”, započela je Jasmina.
Otkrila je i da se njena baka oduvek trudila da joj pomogne, ali više nije u mogućnosti.
“Bolesna je, ima tumor, a ja se trudim da pomognem i njoj. Njoj su potrebni i lekovi, dolazi nam kućna nega redovno. Dolazila sam ovde da bih mogla da skupim da joj dam sve što joj treba. Ja ovde dođem na 3-4 sata, treba mi sat i po do Beograda. Ne moram stalno da budem ovde. Kada u svojoj okolini imam posla, ja ne dolazim. Leti uvek imam posla, idem u sve moguće berbe, berem jabuke, borovnice… Zimi čistim kuće, ali dešavalo se da mi neko ne plati. Ponude mi hranu i pelene, ali meni to i treba”, otkrila je Jasmina.
Prvi dan kada je odlučila da sedne na ulicu i prosi, nikada neće zaboraviti.
“To je bilo kad sam bila trudna. Moj tadašnji muž nije se obazirao. Nije imao osećaj da ima dete i da sam ja trudna. Dolazila sam da bih imala za njih. Izašla sam iz porodilišta, nisam imala ništa. Ja sam ostavila sa strane, ali kad sam izašla, ničega nije bilo.
Prvi dan je bio jako težak, mislim da sam uzela 20 dinara. Ljudi su me gledali izbezumljeno. Nikada u životu nisam razmišljala da mogu ljude da gledam odozdo. Rekla sam da će ovo kad-tad proći i da će kad-tad doći lepše vreme. Imala sam puno neprijatnih situacija. Ljudi mnogo vređaju. Prvo što čuješ je: ‘Idi radi’. Ja samo prećutim”, rekla je Jasmina.
“Uvek pomislim: ‘Da mogu, radila bih’. Ja se stvarno trudim da ovde budem što manje, da radim sve što mogu, ali kada dođe vreme, moraš. Kada nemaš kako da se snađeš, tako je. Čekam jednog dečka da dođe, rekao mi je da će mi objasniti kako da radim preko interneta.
Ja sam već skupila koliko mi treba, mogu da idem kući. Nemam ja cifru koju želim. Koliko skupim za tri sata, sasvim je dovoljno. Tamo nemamo frižider. To što kupim, mora odmah da se pojede. Moram da odem da kupim starijoj ćerki i babi da jedu, pa da se vratim. Moram da kupim prašak da operem stvari. Jako je hladno, ali na hladnoći više i ne osećam ništa jer mi utrne sve”, rekla je.
NAJČITANIJA VIJEST:
TUGA SE NADVILA NAD KRAJINOM Preminula mlada Cazinka Ajla Veljan
Jasmini je, više od svega, potrebna odeća za dve ćerke, a tokom razgovora, nije skidala osmeh sa lica.
“Uvek se smejem. I kada je najteže, ja se smejem. Ja razmišljam samo o tome da ovo stane. Ne mogu, verujte mi da mi je svega ovoga preko glave. Beograd mi se ogadio. Ne mogu više samu sebe da podnesem u Beogradu. Pre smo dolazili ovde da šetamo, a sada gledam ljude iz ugla prosjaka. Nikad nisam ni sanjala da ću sedeti ovako i čekati da mi neko pomogne”, rekla je Jasmina Jovanović.
Kaže da nema broj računa i da sve što možete da uradite, to je da odete do nje – u Knez Mihailovu ulicu.
(Telegraf.rs/Mondo)
