Boli me pomisao da nisam uspjela da sačuvam tu djecu, a svjesna sam da nije bilo moguće!, kaže nastavnica historije, ranjena u “Ribnikaru” prvi put poslije sedam mjeseci od masakra u kome je ubijeno devetoro djece, radnik obezbeđenja i ranjeno petoro đaka. Ona ekskluzivno govori za Kurir o 3. maju, danu poslije, svojim đacima, strahovima i očekivanjima, piše Kurir.rs
Ne mislim da sam heroj, to što sam preživela ne čini me herojem. Ja sam samo imala sreće da preživim, a nažalost, mnogi je nisu imali. To nije herojstvo. Stalno mi se čini, i sada poslij sedam mjeseci, da sam možda mogla nešto da uradim .Ja sam bila jedina odrasla osoba u toj učionici. A, nisam uspjela ništa da učinim…
POVEZANO:
Kada me pitate kako sam, osećam da nemam prava da kažem da mi nije dobro. Prvo, zato što sam ostala i zato što sam tu, a deset duša je otišlo. Nemam prava da kažem ni da mi nešto nedostaje. Kad god me neko pita kako sam, odgovaram: „Dobro sam“.
Nastavnica historije Tatjana Stevanović ovim riječima prvi put posle masakra u beogradskoj OŠ „Vladislav Ribnikar“ u kome je teško ranjena govori za Kurir o 3. maju, danu poslije, svojim đacima, strahovima i očekivanjima. Priznaje da je dirnula nedavna priča o inicijativi da dobije nacionalnu penziju, koja je potekla od njenih koleginica, Nataše Vasić i Marije Crnojević.
Dirnula je inicijativa
Za samo nekoliko dana više od 13.000 ljudi stavilo je svoj potpis na inicijativu. Više od 13.000 kolega, bivših učenika, poznanika, znanih i neznanih pozvalo je ovom peticijom nadležne da reaguju i da Tanji posle svega ne pada teško neizvijesnost. Da više ne postavlja sebi pitanja poput onih: „Gdje sam ja uopšte? Šta će biti sa mnom? Koji je moj status?“
– Sigurna sam da više nikada neću moći da uđem u učionicu i da se bavim svojim poslom. Vrijeme prolazi i jasno mi je da ja tamo više ne pripadam. Ne mogu. Voljela sam svoj poziv, uživala u radu sa djecom. Iako je prosveta težak posao, svi smo mi uvijek nalazili razloge da ostanemo. Tražili smo ih u našim i uspjesima naše dece. Ali, ja sam sada sve to izgubila. I šta sad?
Ljudi su dobro odreagovali na peticiju i sada se čeka ishod, da vidimo šta će se dogoditi
– Čitala sam mnoge komentare i neki su mi jako teško pali. Stvarno ne bih voljela da se ovaj neverovatan gest divnih ljudi, znanih i neznanih na bilo koji način iskoristi u političke svrhe. Stvarno bih želela da bude baš sve onako kako piše u tekstu peticije – kaže Tanja.
I ovim gestom su, kaže Tanja, kolege pokazale koliko su pažljive. Ne prođe dan da joj neko ne pošalje poruku, da je ne poseti.
– Mi smo u školi jedan dobar kolektiv, i tako je godinama unazad.
Idealno odeljenje
Tatjana je 20 godina provela u učionici, a od toga punih 18 u „Ribnikaru“. Otkriva da školu verovatno ne bi nikada napustila da se ovo nije dogodilo.
-Tužna sam zbog velikog pritiska koji su moje kolege morale da izdrže i koji i dalje trpe. Ne sme se zaboraviti da su i oni strašno potreseni. Verujem da će se nakon ovog užasnog događaja pronaći pravi način da se usaglase stavovi vezani za dalji život škole, izgled i koncept memorijalnog centra. Uprkos ogromnom bolu, ne smemo dozvoliti da žrtve budu predmet razdora, već ova strašna situacija treba da nas ujedini, da nas učini boljima. Žrtve nikada ne smemo zaboraviti, one su naš putokaz.
NIJE IMAO NIJEDNU ČETVORKU
– Svu tu decu sam poznavala od petog razreda, jako dobro sam ih znala. I on je, kao što mogu da potvrde sve ostale moje kolege, do 3.maja bio dobro i vaspitano dete. Pravi đak. Nije imao u rubrici nijednu četvorku. Išao je na takmičenja i bio je vešt u svemu čega se dohvati… Istina, bio je povučen, ali znate li koliko ima takve dece u školi? Nije se mnogo isticao u odeljenju, ali je redovno učio i izvršavao svoje obaveze. Kada je iz suprotne smene došao u 7/2 izuzetno su ga lepo prihvatili – priča Tanja.
Nijedan od nastavnika koji je ulazilo u to odeljenje nije mogao ništa da primeti, jednostavno ništa nije ukazivalo na bilo kakav problem. Ni njegove roditelje nastavnica istorije nikada nije upoznala, jednostavno za tim nije bilo potrebe.
– Sva ta deca su bili stvarno neverovatni dragulji kao i to celo odeljenje. Kada radite dugo u prosveti i zamišljate kako bi želeli da izgleda idealno odeljenje, onda imate sliku 7/2. Prepametna, radoznala deca, svako talentovano u nekoj oblasti, kulturni, čvrst kolektiv. Bilo je tu među njima i konkurencije, ali one pozitivne. Trudili su se da budu što bolji, i uvek su jedno drugo podržavali u svemu.
Otkriva nam da postoji plan da je preživela deca iz 7/2 posete u bolnici. Neće im više predavati istoriju, ali o upornosti i nadljudskoj snazi mogla bi naširoko da im priča. Ipak, čini se da njena skromnost prevazilazi njenu ljudsku veličinu i, kaže, važno joj je samo da ih vidi, ali za to moraju prvo da se pripeme i jedni i drugi.
– Sami su davno izrazili želju da hoće da dođu. Oni su prosto takvi…
Takvi su bili i tog 3. maja. Milina da uđete u učionicu. Ne znate da li se lepše osećate kada krenete kod njih na čas ili kada posle zvona iz njihove učionice izlazite. Za nastavnicu Tanju i dan u kome se desio masakr bio je kao i svaki drugi.
– Mi smo bili u odeljenju i čuli smo nešto…sada znamo da su pucnji, ali tada smo mislili da su petarde. Grize me što u tom trenutku nisam shvatila da je situacija ozbiljna. Pomislila sam, imamo našeg Dragana u koga smo svi imali beskrajno poverenje, to je bio anđeo među nama. Znao je poimence svu decu iz A i B smene. Osećala sam neku sigurnost, pa Dragan je tu. Čak sam se i šalila sa odeljenjem kada smo čuli buku…
Prvo je pucao u mene
Održala je Tanja gotovo čitav prvi čas u 7/2. On tog jutra nije došao. Njegovo mesto u drugoj klupi bilo je prazno. Sve do 8.40.
-Tada je naglo otvorio vrata i prvo je mene upucao. Pretpostavljam da sam ja kolateralna šteta, da me ukloni sa puta da bi mogao da uradi ono što je zamislio. Sećam se da sam prvo upucana u stomak. Odletela sam i pala… Onda je nastupio strahovit bol. Toga se dobro sećam, kao i uplašenog pogleda učenice iz druge klupe koja više nije među nama. Izgubila sam dah i pomislila – to je to. To je kraj…
Ono čega se Tanja ne seća je kako je zadobila rane na rukama. Verovatno je zato krenula priča u medijima da je pokušala da ga zaustavi… Ona se toga ne seća.
– Da sam samo naslutila da je situacija ozbiljna, možda bi se nešto drugačije desilo. Svi mi pričaju da je to nemoguće, naravno… ali ne mogu da se oslobodim tih misli. Ne mogu… Muči me odgovor na pitanje: Da li sam mogla drugačije? Da li bi bilo drugačije da sam shvatila šta se dešava? Ili bi možda bilo još gore. Da sam krenula ka vratima verovatno bih nastradala kao devojčica koja je izašla iz toaleta kada je čula zvuke. Nisam shvatila situaciju. Niko od nas nije…
Samo pucnji, bez dečjeg glasa
Seća se da je čula pucnje po učionici dok je ležala na podu. Samo pucnje. Bez ikakavog dečjeg glasa… Jezivo…
– Onda je neko dete došlo do mene. Zagrlila sam ga. Ne znam kako se to desilo. Jedno vreme smo tako ležale zajedno. I onda je ona otišla. Nije ranjena, kasnije sam saznala ko je devojčica. Verovatno je došla do mene da je zaštitim… i znam da smo zagrljene ležale neko vreme…. Toga se sećam, maglovito. Dok sam ležala jedino što sam videla je bledo lice teško ranjenog učenika koji me je uplašeno pogledao. On se sada nalazi na bolničkom lečenju u Americi i svi se molimo za njegov oporavak. Onda mrak… pa ulazak prvog kolege u učionicu, kada je zatekao to što je zatekao…
Tada je već učenik koji je počinio masakr iskočio kroz prozor. Predao se…
– To su neki trenuci koje uopšte ne možete da objasnite. Kada sam tako pogođena ležala gotovo bez vazduha samo su mi moja deca bila pred očima. Ne može se to objasniti ni sebi, niti bilo kome drugom. Ti trenuci, ta četiri minuta to je neko vreme koje je u mojoj svesti rastegnuto do beskonačnosti. Nisam stigla da obuhvatim situaciju u glavi šta se u stvari događa. Kada sam u jednom trenutku došla svesti i videla na rukama rane, pomislila sam da nisu prave. Govorila sam sebi, ma to je nešto drugo. A, onda saznanje, aha to, ipak, jeste prava krv. Koliko god vreme ide, i dalje ne mogu racionalno da objasnim šta se u tim momentima dešavalo, iako sam bila u tome.
Kada se probudila 4. maja najsrećnija je bila kada je videla svoju porodicu, kada je ugledala svoju decu. To je mnogo teško… I oni su nekada prošli kroz Ribnikar. Sada su veliki…
Bolničku sobu Tanja je delila sa dva svoja đaka. Dečak ubrzo odlazi, ostaje devojčica. Preživela šest metaka. Obe nepokretne, pričaju, ali otežano. Jedna drugoj ogromna podrška. Devojčica je sada dobro, vratila se na nastavu. Kažu da je živahna, vesela i da se dobro oporavlja. Povrede stomaka i obe ruke su dobro, ali duša?
– Ovde sam otkad se sve desilo. Da bih bila dobro psihički, postavila sam prioritete. Fokusirana sam na svoje telo i oporavak. Trudim se da glavu ne uključujem, koliko god više mogu. To je dobar put. Pokušavam da najpre oporavim svoje telo kako bih mogla kasnije da se bavim svojom dušom. A toga će biti. Dokle god sam ovde, to mi je prioritet.
Još uvek sve traje
Na pitanje, a kad je sve prošlo, tiho odgovara:
– Ništa nije prošlo. Još uvek sve traje.. .Bila sam dugo odsečena od bilo kakvih vesti i informacija. Nisam ni znala šta se sve dogodilo. Bila sam i svesna i nisam kada se to dogadjalo. Kada sam se probudila u bolnici nisam imala sliku celog događaja. Nisam znala koliko je dece stradalo, da li je uopšte neko stradao. Plašila sam se da jeste, ali nisam znala. Po reakciji moje porodice sam shvatila da je strašno. Oni su se radovali što sam ja iz tog događaja nekako Božjom promišlju, izašla živa. Mesec dana sam bila u bolnici bez ikakave informacije. Bez telefona, jedina veza sa spoljnim svetom bila je moja porodica i ljudi koji su brinuli o meni.
Onda su počeli da joj otkrivaju celu istinu, ali ne odjednom.
– Ne znam ni kako bih odreagovala da su mi odmah sve rekli. Znala sam prvo broj stradalih ali ne i imena. Porodica mi je odmah rekla da je Dragan ubijen. Posle toga su mi postepeno govorili imena. I svako to saznanje je bilo jako bolno… Strašno saosećam sa tugom i bolom svih porodica stradalih, za njih nema reči utehe. Dodatno me boli pomisao da nisam uspela da sačuvam tu decu, iako sam svesna da nije bilo moguće.
Desilo se čudo
Tatjana sada čeka operaciju ruke da joj se izvadi metal koji menja kost, jer po rečima doktora, umesto kosti od prostrelne rane, imala je kašu. Osam meseci treba da zaraste da bi se izvadila. Kuk joj posle ranjavanja nije odmah operisan već je srećom sam zarastao, ali i on propada, pa bi u nekom trenutku morao da se ugradi veštački.
IZLJUBIMO SE KAO ROD NAJROĐENIJI
Peticija i veliki odziv su nešto što nastavnicu ohrabruju. Ta empatičnost, iskonska, iskrena briga ljudska je nešto što Tanji daje neverovatnu snagu, naravno uz ogromnu podršku njene porodice..
– Bila sam nedavno na previjanju kod doktorki koje su mi operisale ruke. Kada dođem tamo izgrlimo se kao rod rođeni. Toliku bliskost osećam prema tim ženama. To je nešto neopisivo. Prezahvalna sam na pomoći i brizi koju mi je pružio čitav tim doktora i medicinskog osoblja Urgentnog centra, i kasnije na Klinici za rehabulitaciju dr. Zotović. Zahvaljujući tim ljudima ja sam živa i oporavljam se. To su divni ljudi i sa nekima od njih ću održati prijateljstvo i kasnije.
Pošto je metak ušao bočno u stomak, oštećen joj je i nerv koji kontroliše kvadriceps i taj deo noge. Zbog toga Tanja dugo nije mogla da pomeri levu nogu i to je bilo najopasnije. Prognoze lekara su bile obeshrabrujuće. Tvdili su da postoji samo pet odsto šansi da se oporavi. Ali, desilo se čudo.
– Malo po malo vraćam se. Dugo nisam smela da se pomerim uopšte. Važno je da sada nemam bolove i radimo da i ova leva noga proradi. Još uvek sam nesigurna, samo u jednom trenutku noga može da mi klecne i ja padam, a ne smem da padnem. Stomak koji je bio prioritet, sada je u redu. Sve sam jača i jača. Pravim veće krugove. Krećem se u zatvorenom prostoru bez pomagala, moram još uvek da se pridržavam za nekog, ali važno je da hodam.
Tatjana misli da će uspeti da vrati telo kako je bilo, a što se tiče psihe ima snažnu podršku. Sada ima neočekivane reakcije na neke iznenadne zvuke, štrecne se za nešto što je nikada nije plašilo. Ali polako…
– Moja najsnažnija psihološka podrška je vreme koje provodim sa porodicom i prijateljima, a mnogo mi znači i podrška koju osećam od mnogih ljudi koje i ne poznajem. Moja porodica je moja najveća snaga.
kurir.rs/ Jelena Skenderija