Pisac i društveni kritičar Stefan Simić ponovo se oglasio na društvenim mrežama, izazvavši brojne reakcije svojim osvrtom na naslijeđe Saše Popovića i Grand produkcije.
NAJČITANIJA VIJEST:
U objavi na Facebooku, Simić je ponovo iznio oštre stavove o uticaju koji je Popović imao na muzičku scenu, optužujući ga da je komercijalizacijom uništio autentičnost domaće muzike.
Njegov post sa Facebook-a vam prenosimo u cijelosti:
“U neposrednom okruženju imao sam nekoliko talentovanih ljudi za muziku.
Glavna dilema dvehiljaditih je bila – da li se prodati Grandu i Saši Popoviću, ili ne? –
Uvek se o tome pričalo sa užasavanejm.
Kao prodaja duše i pakt sa đavolom.
Naravno, niko od mojih nije otišao tamo….
Posmatrali smo kako Saša Popović kreira muzički neukus.
Nešto nalik Aleksandru Vučiću danas, samo u sferi tzv. kulture.
Gde se nikad ne ide logikom kvaliteta, nego para,
a “stručni” žiri određuje kako neko treba da se ponaša, izgleda, peva.
Najstručniji je, naravno, bio on sam.
Još uvek vučem gorak ukus iz tog perioda, gde, u nedostatku drugih kanala, a i interneta,
milioni gledaju iživljavljavanje njega i Željka Mitrovića.
Iz godine u godinu kvalitet muzike je opadao, snimalo se sve i svašta,
a ujedno se guralo sa scene sve ono što vredi.
Saša Popović je, iz ko zna kakvih pobuda, morao u sve da se meša, da smo dobijali šta smo dobijali.
Pevače koji su trajali koliko i jedna takmičarska sezona, nekolicina njih malo više, da se svega nekoliko njih izdvojilo po kvalitetu i ljudskosti.
Priča da je on nekome davao šansu je laž. Stvorio je sistem gde ili si radio za njega, ili te nije bilo.
Sve je išlo preko Pinka.
“Idol” ovde nije uspeo.
“X faktor” nije uspeo.
“Ja imam talenat” nije uspeo.
Ali Saša Popović jeste.
Gramziv, osvetoljubiv, posesivan.
Tek je poslednjih godina života počeo da glumi humanistu i dobrotvorca, kada su godine i bolest dolazili po svoje, ali šteta koju je naneo muzičkoj kulturi i ukusu je nenadoknadiva.
Gledati i slušati njegove komentare, skoro svako veče, kada su bila ta takmičenja, i legalna pljačka ljudi putem SMS poruka, bilo je takvo ispiranje mozga, da je to bilo zastrašujuće.
Mali iskompleksirani čovek koji je sve morao da bude: i pevač, i menadžer,i voditelj, i zaštitno lice,
i šta sve ne.
Koji je toliko divnih, osetljivih duša bukvalno oterao iz sveta muzike svojom nezasitošću.
Nikada neću da zaboravim poluprazne operske dvorane, baletske predstave, koncerte klasične muzike ili popularne, gde jedva da neko dođe,
dok je on preko Pinka navlačio sve što je mogao,
za novi i novi milion.
Ko zna koliko su Željko Mitrović i on tako oprali para.
Nije ni čudo što se Mitrovićevo bogatstvo meri u milijardama evra.
On je i sam priznao da je ta muzika najobičnije smeće.
Sašu nije zanimala muzika, nego uticaj preko muzike, slično kao i Karleušu.
Videlo se po govoru i ponašanju da nema stila, ukusa, mere.
NAJČITANIJA VIJEST:
“NIJE HTIO DA GA SAHRANE U ALEJI” Evo gdje će počivati Saša Popović, ovo mu je bila posljednja želja
U eri tolikih velikana, koji su jedva sastavljali kraj sa krajem, on se javnosti predstavio kao kakav muzički guru.
Po principu – ili si sa njim, ili si protiv njega.
Ako si protiv – nema te.
Sve je prilagodio tržištu, i to onom najbanalnijem. Muzika, umesto da oplemeni, postala je vašarska.
Nije ni čudo što je nazvana – turbo folk.
Sve što danas čitamo u tabloidima i žutoj štampi, Saša je okupljao u svojim emisijama.
Za pola njih ne bismo ni znali, dok su za to vreme stvarni talenti potpuno nestajali.
Nije ga zanimalo što su to nečija deca, nečiji životi, sudbine.
Njegova oholost i grubost nisu bile izraz visoke inteligencije, nego samoživost bogataša kome se u jednom trenutku učinilo da može sve.
Tačnije – daj samo nađi one koji mogu da se što bolje prodaju, obaveži ih ugovorima da ne mogu ništa bez tebe i onda ih koristi dalje.
Danas od njega prave heroja.
Heroj koji je nametnuo takav vizuelni i zvučni kič, od koga smo se godinama oslobađali.
Njegovi muzičari nisu bili slobodni umetnici, nego robovi sistema vrednosti koje je stvorio.
Pogledajte mnoge od njih pre i posle Granda,
kako su počeli, a kako završili, potpuno izdajući svoje početke, koji su se na Pinku i u Grandu pretvorili u vlastite karikature.
Koliko degradacije onoga što muzika jeste, najplemenitiji izraz, gde dominira ono unutrašnje, a ne samo spoljašnje.
Koliko ponižavanja, besramnosti.
Postalo je mnogo važnije “prodati se” nego imati dobar glas.
Umesto da se razvijala različitost, sve se prilagođavalo Grand modelu, da su u to vreme manje-više svi pevači ličili jedni na druge.
O pevačicama i da ne pričam.
Pošto sam odrastao u tom vremenu, to je bio pravi teror.
Ne samo to slušati, nego gledati kako svi liče jedni na druge, a ujedno i propadanje ljudi koji su živeli muziku, zbog muzike, a ne da bi se prodali Saši Popoviću.
Tek nešto kasnije zaživeo je internet,
a on je sve više gubio uticaj.
Ali jedno vreme nisi mogao da zamisliš muziku bez njega, koja je obesmislila toliko toga
i bila samo uvod u ono posle.
A to su Desingerica, Devito i ostali, koji su njega samo nadogradili, i dokazali da može da se ide još niže.
Stefan Simić”